U Gradskoj galeriji u Užicu otvorena je retrospektivna izložba Branka Kovačevića (Zaglavak, 1910 – Užice, 1999), akademskog slikara, likovnog pedagoga i scenografa.
Postavka obuhvata trideset dve slike iz različitog perioda Kovačevićevog likovnog stvaralaštva koji je na svojim platnima sačuvao dragocene slike stare užičke varoši.
Slikar je izvesno vreme proveo u Pragu proučavajući muzeje i galerije i kao saradnik u ateljeu svoga ujaka akademskog slikara Mihaila Milovanovića.
Od 1936. do 1977. godine sa prekidom zbog Drugog svetskog rata koji je proveo u zarobljeništvu u Nemačkoj, radio je kao profesor u Užičkoj gimnaziji i Učiteljskoj školi, a potom i na Pedagoškoj akademiji u Užicu.
Uporedo sa pedagoškim radom aktivno je slikao, uglavnom pejzaže, a punih dvadeset godina (1945-1965) bio je scenograf u užičkom Narodnom pozorištu. Naslikao je više od stotinu slika u ulju, akvarela i grafika.
Prvi je predsednik Udruženja likovnih umetnika „Pivo Karamatijević“ u Užicu i samostalno je izlagao u Užicu, Hamelbergu, Barkenbrigeu i Kosjeriću, a kolektivno između ostalog i na Međunarodnoj izložbi u Ženevi 1945. godine, gde je dobio drugu nagradu.
Direktor Gradske galerije Zoran V. Cvetić istakao je da ova izložba predstavlja „srž likovnog života užičkog kraja“ i predstavlja nastavak galerijskog „Oni koje ne zaboravljamo“ kao sećanje na umetnike koji su ostavili neizbrisiv trag na likovnoj sceni našeg grada.
– Neću preterati ako kažem da je sve počelo od Branka Kovačevića, od njegove slikarske, pedagoške i patriotske misije koju je nasledio od svog ujaka Mihaila Milovanovića, prvog akademskog slikara užičkog kraja. Neću reći ništa novo, ako kažem da je sve počelo od Brankove posvećenosti i prosvećenosti, od njegovog tihog prisustva, podrške sazrevanju nekoliko generacija užičkih slikara. Zahvaljujući svom dugom i stvaralački plodnom životu Branko Kovačević je na svojim slikama u širokom vremenskom rasponu sačuvao Užice koga više nema, kuće, ulice, šetališta, kafane, izletišta, plaže, pijace, senovita dvorišta i sve ono što znamo iz priča Milutina Uskokovića i stihova Ljubomira Simovića – naveo je Cvetić.
Galerija je retrospektivu priredila uz podršku grada Užica, Narodnog muzeja, Narodne biblioteke, Istorijskog arhiva, Užičke gimnazije, Prve osnovne škole Kralj Petar Drugi i najvažnijih institucija koje su iz svojih fundusa ustupile Kovačevićeve radove, ali i privatnih kolekcija porodica Nikolić, Đurić i Lazić, Danila Karaičića, Ilinke Božović i drugih.
Akademski slikar Vladan Terzić rekao je da je Branko Kovačević mnogim užičkim slikarima bio podrška, drag sabesednik na likovnim kolonijama i podsetio na druženja i večeri uz dobru kapljicu i pesmu sa čika Brankom i u slikarevoj poodmakloj dobi.
– Ne znam da li je Branko Kovačević veći čovek ili veći slikar. Njegovo delo tek treba da bude vrednovano, jer ima još slika koje zahtevaju reč estetičara. Užice koje je slikao jeste dokument, ali je pre svega značajno likovno delo – kazivao je Terzić.
Slikarevog sina arhitektu Slobodana Kovačevića zamolili smo za sećanje na vreme provedeno u očevom ateljeu koji se nekada nalazio i na mestu gde je sada RK „Beograd“.
– Stalno sam crtao u očevom ateljeu. Otac je slikao, razgovarali smo, i u ateljeu je voleo da sluša muziku. Evo i priče o jednoj izložbi u Poljskoj. Otac je bio u zarobljeništvu kod Targeda i tamo je slikao oficire, vojnike, zarobljenike… Kada je oslobođen on je te slike dao jednom Poljaku i vratio se u Beograd bez njih, jer nije mogao da ih ponese. Poljak je preminuo, a zaboravljene slike ostale su na njegovom tavanu. Tokom 2008. godine očeve slike su pronađene, a na jednoj od njih pisalo je Užice. Poljaci su pozvali naš Narodni muzej, gospođa Katarina Dogandžić mi se zatim javila i ja sam otišao na izložbu koju su Poljaci organizovali sa očevim slikama – ispričao nam je Slobodan Kovačević događaj posle koga je očeve slike poklonio poljskom muzeju smatrajući da treba da ostanu tamo gde su već bile decenijama.
Svečanost otvaranja izložbe koju je moguće posetiti do polovine juna svojim nastupom uveličali su učenici Muzičke škole „Vojislav Lale Stefanović“.
