Kroz izložbu iz ciklusa „Oni koje ne zaboravljamo“, Gradska galerija je nedavno iznela pred javnost samu srž užičke likovne tradicije i kolektivnog sećanja.
U središtu ove kulturne priče našao se Branko Kovačević, slikar na čije je slikarsko formiranje presudno uticao njegov ujak Mihailo Milovanović, prvi akademski slikar našeg kraja.
Delujući kao istinski hroničar grada, Kovačević je na svojim platnima oživeo i zauvek sačuvao od zaborava kuće, senovita dvorišta i ulice starog Užica.
Istovremeno, njegov pedagoški rad imao je veliki značaj za tadašnje mlade stvaraoce, čime je dug životni vek ovog umetnika zaokružen kao tiha misija očuvanja lokalnog duha i podrške budućim generacijama. Upravo to umetničko nasleđe poslužilo je kao inspiracija da kroz interaktivno vođenje i kreativnu radionicu „Od Brankovog platna do naše razglednice” povedemo decu na uzbudljivo putovanje kroz prošlost našeg grada.
Šetnjom kroz galeriju, deca su otkrivala priče skrivene iza nekih od najznačajnijih Kovačevićevih dela. Počevši od portreta Dimitrija Tucovića i profesora pedagogije Mitra Mitrovića, učila su zbog čega umetnici slikaju važne ličnosti i kako se njihova dela čuvaju kroz kolektivno pamćenje grada.
Ispred pejzaža „Dragova i Zrnjevića vodenica”, učenici su locirali nekadašnje mlinove na Međaju i upoznali se sa starim načinom života. Posebnu pažnju privuklo je platno „Ka Slanuškoj ulici”, na kome je glavna čarolija u igri svetlosti i sunca, gde senke nisu crne, već obojene u plave i ljubičaste tonove.
Posmatrajući sliku „Prohorova kuća”, učenici su lako prepoznali naselje Klisura iznad Doma zdravlja i kuću porodice Prohorov. Tom prilikom su saznali inspirativnu priču o ruskom inženjeru Nikolaju Prohorovu, koji je izgradio prvi moderni užički vodovod.
Pažnju je privukla i monumentalna panorama duga čak dva metra pod nazivom „Pogled na Užice sa Starog grada”. Ova slika je toliko važna da krasi veliku salu Skupštine grada Užica. Odatle su učesnici radionice krenuli u uzbudljivu istraživačku misiju traženja motiva Gradske plaže, omiljenog šetališta Užičana, a zatim i same srednjovekovne tvrđave, sagrađene pre više vekova. U njoj je živeo jedan od najmoćnijih srpskih vitezova, veliki župan Nikola Altomanović, koji je iz svoje kule upravljao čitavim ovim krajem.
Epilog ove galerijske avanture bio je posvećen slikama „Kasapčića most” i „Tkalja”. Ispred prikaza Kasapčića mosta deca su saznala da je ovaj istorijski objekat u stvarnosti imao pet velikih kamenih lukova. Međutim, zbog specifičnog ugla posmatranja, Branko Kovačević ga je na platnu predstavio sa četiri luka. Ovaj most je pre skoro četiri veka, tačnije 1627. godine, izgradio Mehmed beg Kasapčić, turski vezir srpskog porekla, a nemački vojnici su ga srušili prilikom povlačenja iz Užica u decembru 1944. godine.
Na istom mestu deca su čula i dirljivu priču o slavnom užičkom piscu Milutinu Uskokoviću. Mnogi danas ne znaju da je njegova majka u to vreme imala novca za samo jednu olovku. Pošto je Milutin imao braću i sestre, majka je olovku nožem presekla na tri dela, zaoštrila ih i podelila deci. Baš te uspomene na teško detinjstvo i presečenu olovku Milutin je nosio kroz život, a kasnije je napisao prelepe priče o Užicu, Đetinji i starom Kasapčića mostu, dokazavši da za velika dela nije važan skup pribor, već mašta i ono što nosimo u sebi. Za sam kraj, slika „Tkalja” i prikaz starog užičkog prela sa ženom koja tka na razboju zaokružili su ovu priču svedočanstvom o teškom ručnom radu, ali i nepresušnoj kreativnosti starih Užičana.
Nakon uvodnog vođenja, usledio je praktičan rad na maslinasto-zelenim muzejskim razglednicama koje je od zaborava sačuvao kolekcionar i muzičar Miša Poznanović, veliki zaljubljenik u užičku istoriju. Ove svedoke prošlog vremena koji čuvaju sećanje na nekadašnju Realku, Korunovićevu Sokolanu, staru centralu i zgrade Vojnog garnizona deca su uporedila sa današnjim Instagram postovima. To im je odmah približilo zadatak da na maštovit način spoje dve različite epohe.
Na prednjoj strani razglednica, mališani su intervenisali olovkama i flomasterima, docrtavajući detalje modernog doba poput pametnih telefona, trotineta i savremenih automobila, dok su na poleđini ispisivali kratke poruke adresirane nekoj dragoj osobi, drugu ili drugarici. Kreativna avantura završena je kačenjem radova na prozirne strune, gde su učenici formirali lebdeću postavku u središtu galerijskog prostora. Šetajući kroz ovu mrežu sećanja, posetioci su sa jedne strane mogli da uživaju u razigranim crtežima, dok su sa druge svedočili o svetu dečjih emotivnih poruka.
Sa prozirnih niti odjekivali su iskreni dečji glasovi. Dok je jedna devojčica pisala mami kako jedva čeka da zajedno prošetaju kroz ovaj lepi prizor, jedan unuk je poželeo da sa svojom bakom podeli priču o tome kako je grad nekada izgledao. Kroz vazduh je proletela i jedna čudesna poruka sa Kasapčića mosta u kojoj jedan osnovac poručuje: „Ja sam sada u prošlosti, a ti u sadašnjosti.” Ova lebdeća mreža sećanja uspešno je povezala bogatu istoriju našeg grada sa novim generacijama koje dolaze.
Zahvaljujemo se učenicima trećeg i četvrtog razreda Prve osnovne škole „Kralj Petar II“ i njihovim učiteljicama Mireli Lazić, Gordani Niković, Nadi Radojičić i Katarini Jovanetić na uspešnoj saradnji u realizaciji ove radionice.
