Dušan Drndarević iz Zlakuse, uporedo studira dva fakulteta, Geografski i Fakultet dramskih umetnosti, jedan je od ovogodišnjih dobitnika Nagrade Grada Užica, koja se dodeljuje povodom 9.oktobra – Dana grada. Dušan sakuplja stare radio aparate, član je dva folklorna ansambla u Užicu, autor je knjige “Tragom prošlosti”, prešao je Solunski front peške…
Peške si prešao trasu Solunskog fronta dugačku 110 kilometara. Odakle ideja da kreneš na taj put?
U meni se 2014.godine javila želja da saznam što više o mojim precima koji su učestvovali u Prvom svetskom ratu, jer se tada dosta govorilo o velikom jubileju, što je bio povod za moje interesovanje o tom delu naše istorije. Nešto kasnije, odnosno, 2018.godine, pružila mi se prilika da uz Organizaciju “Otadžbina pamti” krenem na putovanje, najpre pripremnih akcija od 80 i od 60 kilometara. Prolazili smo tragovima Kolubarske bitke, ali i proboja Druge armije na istoku Srbije, kako bi smo mogli da budemo fizički spremni da izguramo to četvorodnevno planinarenje na trasi Solunskog fronta, odnosno, preko četiri planine, dugo 110 kilometara.
Kako je izgledao taj put i da li je bilo naporno? Ko je sa tobom sve išao?
Iz našeg grada, Užica, pošlo je nas petoro planinara, koji smo prošli te pripremne akcije na kojima smo se spremali. Zajedno samnom je išao i moj otac, a ja sam bio najmlađi učesnik te ekspedicije. U toku naše akcije “110 kilometara za 100 godina Solunskog fronta” na samom vrhu Kajmakčalana, Sveti Ilija, nas je dočekalo 100 dece, koja su učestvovala u njihovoj akciji “100 dece za 100 godina”. Bilo je to nezaboravno iskustvo koje je teško prepričati.
Šta je tvoj najjači utisak sa ovog putovanja? Kakav je bio osećaj kada si se vratio kući i sabrao sve utiske?
Moram da priznam da su emocije bile jako pomešane. Na jednu stranu sav taj pejzaž, priroda, očuvanost planina daje tu neku smirenost i odmor samom duhu, dok sa druge strane shvatite da vi već 100 kilometara šetate kroz rovove, koji su ostali netaknuti. U njima smo nalazi ostatke municije, što topovske, što puščane, bodljikave žice koje stoje ispred samih rovova. I onda razmišljate kako je neko proveo dve godine u tim rovovima neprestano, dve hladne zime. Inače, taj venac Kamjakčalanskih planina je poznat po jakim udarima vetrova i nanosi snega zimi mogu da budu i preko sedam metara. U tom trenutku shvatite koliko mi malo poštujemo to što su naši preci učinili za nas, naročito ako naiđete na neki grob ili omanje groblje koje se nalazi na planini, skroz zaraslo, gde samo par spomenika viri iz zemlje. Posmislio sam tada da su oni možda i uzaludno ginuli.
Pored ovog puta ti si obišao i okolna sela i bavio se istraživanjima, koja imaju veze sa svim tim dešavanjima. Sve to si pretočio u knjigu “Tragom prošlosti”.
Pokretač za to moje istraživanje lokalnog terena, sela oko Zlakuse, je upravo jedan spomenik koji sam pronašao na tom putu. Reč je o spomeniku pešadijskog poručnika Milije Lazića, koji je iz sela Uzići, srez užički. To je zapravo čovek koji je nekada živeo u mom bližem komšiluku. Potom smo pronašli i spomenik još jednog mog zemljaka Jovana Terzića iz sela Zlakusa. Tada sam pomislio da li zapravo o njima postoji nekakav spomenik u selima u kojima su živeli. Onda sam poželeo da zapišem sve natpise sa tih spomenika i da popišem sve te ljude kojima su podignuti spomenici u njihovim rodnim selima. To istraživanje je trajalo nekoliko meseci, “prečešljao” sam 32 groblja, pronašao oko 185 spomenika iz tog perioda i popisao sve što se nalazi na njima. Zanimljivo je da natpis na svim tim spomenicima počinje rečima “Ovaj večiti beleg”. Zapravo, taj kamen nije večiti, jer ima rok trajanja koji polako ističe, pa je retko koji spomenik čitak. Pošto je na svakom od njih napisan čitav život tih junaka, od toga gde su rođeni, čime su se bavili, koliko su dece imali i slično, smatrao sam da to treba da bude zabeleženo. Tako je nastao ovaj moj rad, knjiga “Tragom prošlosti”.
Koja su to sela koja si obišao i u kojima si se bavio istraživanjem?
To moje “putešestvije” dugo je oko 440 kilometara istraženog terena, raznih frontova ibarske, javorske, užičke vojske, druge armije, kao i Solunski front. To su sela Potočanje, Krvavci, Gorjani, Uzići, Rupeljevo, Roge, Drežnik i Zlakusa, na kojima sam se ja bazirao. Trenutno radim na dopunjenom izdanju knjige, pa pozivam sve potomke koji imaju podatke o svojim precima, da mi se jave, kako bi podaci o njima bili kompletni.
Pored svega ovoga ti se baviš još mnogim stvarima. Član si Udruženja “Zavičaj”, sakupljaš stare aparate. Čime se još baviš?
Kako neki kažu, imam tu ljubav prema “starudijama”. Vlasnik sam tri “Zastavina” vozila, čuvenih “Fića”. Nedavno smo u našem gradu, sa prijateljima i uz pomoć grada, organizovali prvu “Fićijadu”, na kojoj su učestvovala 32 vozila. Sakupljam i radio lampaše, prema kojima verovatno imam posebnu emociju, zbog tog starog zvuka, koji potiče još od perioda kada sam išao u muzičku školu. Trenutno imam 37 takvih radio aparata.
I folklor je nešto što je tvoja ljubav. Koliko dugo si u tome?
Član sam Etno udruženja “Zavičaj” i KUD-a Sevojno u kojima igram uporedo. LJubav prema folkloru nasledio sam od oca, koji je i sam folkloraš, tako da sam već 16 godina u tom svetu. Bio sam na brojnim obukama i seminarima, za koreografe i igrače. Pokrenuo sam, uz podršku Etno udruženja “Zavičaj”, folklorne kampove namenjene samo igračima, jer smo do sada u Srbiji imali samo kampove za umetničke rukovodioce. Svaki sport, recimo odbojka, košarka drugi, imaju svoje kampove, pa smo došli na ideju da organizujemo kampove, koje smo prethodne dve godine organizovali za igrače.
Ti imaš 19 godina, brojna interesovanja, a studiraš dva fakulteta. Zašto dva fakulteta?
Veoma sam neodlučan, generalno i volim u sve da se mešam. Kada sam upisivao srednju školu bio sam neodlučan, pa sam kako to učini i većina mladih, upisao gimnaziju. Onda je došla četvrta godina, ponovo sam bio neodlučan i nisam znao šta želim posle gimnazije, pa sam polagao nekoliko prijemnih ispita i odlučio da upišem dva fakulteta. Da li ću uspeti oba da završim, videćemo. Studiram na Geografskom fakultetu smer za geografiju i na Fakultetu dramskiih umetnosti, smer Menadžment i produkcija pozorišta, radija i kulture.
Povodom 9.oktobra – Dana grada, dobio si Nagradu grada. Koliko znači jednom 19-godišnjaku nagrada za svoj rad?
Ta nagrada meni lično veoma znači i nešto je o čemu sam maštao još u osnovnoj školi. Pratio sam ko su dobitnici i Plaketa i Nagrada prethodnih godina. Divio sam se mladim ljudima, koji su na raznim takmičenjima iz biologije, hemije i drugih oblasti dobijali nagrade. Oni su mi bili neki motiv da učim i idem dalje. Ove godine sam se veoma iznenadio i bilo je neočekivano to što sam nosilac Nagrade grada Užica.
PROJEKAT „VESTI“ “PONOSNI NA NJIH” SUFINANSIRA GRAD UŽICE
STAVOVI IZNETI U PODRŽANOM MEDIJSKOM PROJEKTU NUŽNO NE IZRAŽAVAJU STAVOVE ORGANA KOJI JE DODELIO SREDSTVA
