Pocetna Kultura Glasovi mrtvih nisu mrtvi glasovi

Glasovi mrtvih nisu mrtvi glasovi

163
0
Podelite

Ja sam imao priliku da upoznam selo i seljaka u zapadnoj Srbiji, njegov odnos prema državi i društvu, njegovu nadarenost i marljivost, ali i prosvetnu zaostalost u mnogim planinskim predelima, njegovu brigu za opštu narodnu stvar i njegovu siromaštinu. Video sam njegov odnos prema maloj varoši – palanci, piše dr Stevan Moljević, advokat iz Banjaluke čije su rukopise priredili dr Gojko Malović i mr Bojan Stojnić u knjizi „Izabrani tekstovi“ koju je objavio Arhiv Republike Srpske, a koja će uskoro biti promovisana i u Užicu

Dr Gojko Malović i mr Bojan Stojnić priredili su, a Arhiv Republike Srpske nedavno objavio knjigu „Izabrani tekstovi“ dr Stevana Moljevića, advokata iz Banjaluke.Stevan Moljević se politički potpuno i najizrazitije iskazao u svojim značajnijim (i u ovoj knjizi objavljenim) tekstovima, pisanim u toku Drugog svetskog rata, u dramatičnim i tragičnim stanjima srpskog naroda u njemu (“Homogena Srbija” iz 1941), i neposredno posle završetka Drugog svetskog rata u leto 1945. godine (“Sećanja na 1941–1942”).

U ovom drugom rukopisu Moljević piše i o svom boravku u užičkom kraju ratne 1942. godine. Iznoseći utiske o tim danima i susretima sa ljudima iz užičkog kraja, kaže: „Moj prvi boravak u Srbiji, koji potraja od 3. februara do 25. oktobra 1942, bio je od koristi više meni lično, nego po opštu stvar. Ja sam imao priliku da upoznam selo i seljaka u zapadnoj Srbiji, njegov odnos prema državi i društvu, njegovu nadarenost i marljivost, ali i prosvetnu zaostalost u mnogim planinskim predelima, njegovu brigu za opštu narodnu stvar i njegovu siromaštinu. Video sam njegov odnos prema maloj varoši – palanci, koja ga je često iskorišćavala i ismejavala, a pred kojom je on tako daleko odmakao i nad kojom je znao toliko puta da se visoko uzdigne, kao i njegov odnos prema velikoj varoši, koja ga je jednostavno mimoišla, i živela svojim životom, kao da su na selu i varoši dva razna naroda.

Ima, razume se, i časnih iznimaka, a mi smo često baš po tim iznimkama sudili te odnose. Rat je, pored velikih i strašnih nevolja, doveo do priličnog približenja. Varošanin je u selu našao sklonište i kutak bar neke slobode, a u seljaku brata koga je ostavio i koji s njime deli tešku narodnu sudbinu koja je obojicu podjednako zadesila. Video sam široko shvatanje našeg narodnog jedinstva i nacionalne solidarnosti – da seljak ne pita iz koga si kraja, već jesi li čestit čovek i odan opštoj narodnoj stvari, pa da ti odmah pokloni puno poverenje, bez ikakvih računa i sumnjičenja. Uticaj samostalnog i slobodnog državnog života kroz više od jednog stoleća naučio je seljaka da svoju slobodnu inicijativu posveti, nemalo u potpunosti, svome imanju, ekonomiji i domu, a da javne narodne poslove vodi država i opština.
Ta navika, kao i motivi s kojih je došlo do opšteg narodnog ustanka i otpora u Srbiji, a s kojih u drugim srpskim oblastima, naročito u onim u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, čini razliku u karakteru toga pokreta u Srbiji i u tim drugim oblastima, kao i u vođstvu. Primetio sam da, valjda baš zbog toga odnosa prema državi i opštini, seljak odaje veliko poštovanje, ali često pokazuje i strah i pred narodnim poslanikom, i pred činovnikom i pred oficirom koje ovi katkad ni malo ne zaslužuju i svojim radom i postupcima prema narodu ne opravdavaju i vrlo često hoće da demagogijom nadoknade ono što bi trebalo da bude demokratija. Sećam se kako su to i stranci zapazili, i kako mi je engleski pukovnik Hadson, a posle i pukovnik Beli u nekoliko prilika rekao: “Kako to da je ovako dobar i pametan narod imao tako rđave političare?”

To upoznavanje ulilo je u meni veru da će Srbija opet progovoriti i izvršiti svoj zadatak – da će znati da sredi i konsoliduje ono što je njen seljak svojim borbama i svojim žrtvama stvorio, lijući svoju krv i napuštajući svaki čas svoj dom i svoj plug, a hvatajući se za pušku, ali da će to biti tek onda kad u Srbiji seljak progovori, kad on dođe u javnom životu do punog izražaja. Ono što je stvorio i stekao on će i da sredi i uredi. Treba mu samo vremena i predaha, jer on, leteći iz rata u rat, iz borbe u borbu, još nije imao vremena da predahne. A on je i po svom pozivu i njegovoj prirodi malo spor, ali zato temeljit. I on kad dođe do izražaja i progovori, uza nj će se naći i srpski seljak iz ostalih srpskih oblasti, koji isto misli i isto oseća što i on, i čeka da na nj dođe red da prihvati za kormilo. I onda kad on progovori svojim seljačkim jezikom, on će se vrlo lako sporazumeti i sa hrvatskim a pogotovo sa slovenačkim seljakom.“

Po Moljeviću, Srbi su trebali “da stvore i organizuju homogenu Srbiju koja ima da obuhvati celo etničko područje na kome Srbi žive, i da joj osiguraju potrebne strateške i saobraćajne linije i čvorove, te privredna područja kako bi joj bio omogućen i obezbeđen slobodan privredni, politički i kulturni život i razvitak za sva vremena”. Ovo je trebalo uraditi kako bi se u budućnosti sprečilo novo krvoproliće i stradanje srpskog naroda. Potom bi tako zaokružena Srbija pristupila uređenju svih ostalih pitanja sa Hrvatima i Slovencima u federativnoj Jugoslaviji sastavljenoj od tri jedinice.

U naslovu ovog priloga naveli smo reči Ivana V. Lalića. Reči dr Moljevića imaćemo priliku da uskoro predstavimo u Užicu.

Priredio: Željko Marković

Ostavite odgovor