Druga predstava koju je publika mogla da vidim na 25. Jugoslovenskom pozorišnom festivalu je autorski projekat reditelja Saše Anočića „O medvjedima i ljudima“, u izvođenju glumaca Narodnog pozorišt iz Sarajeva.
Dr Marina Milivojević – Mađarev: Sinoć smo gledali predstavu o velikim, a večeras o malim zločinima. Gledali smo priče malih ljudi u kojima može zaigrati svako od nas. Ovo je i predstava o smrti. Jako me je pogodilo što je i poslednja predstava Saše Anočića.
Mediha Musliović, kao Zdenka: Videlo se da je ovo Sašina intimna i najvažnija priča. Bilo mu je jako stalo da radi ovo, da je ispriča. Svi likovi su oni koji su bili u njegovom životu. On ih je posmatrao i doživljavao. Neki su bili jako bliski, u porodici, neki su bili prijatelji, neki poznanici. To su bili ljudi koji su ga se jako
ticali. Na osnovu toga je odlučio da napiše ovaj tekst i uradi predstavu. Mnogo je njegovog života, strahova, dilema, tragedija u ovoj predstavi. Radili smo intimnu, emotivnu priču. Kao ansambl smo bili srećni što je došao takav čovek, sa kojim
možemo da rastemo. Nedavno nas je jako potresla vest da on više nije sa nama.
Milan Pavlović, kao Gradimir: Sa zadovoljstvom, lagano sam prošao kroz ceo proces. Postali smo prijatelji, koliko je moguće za kratko vreme. Strašno me je potresla vest da ga nema. Desilo se da je predstavom zaokružio ceo svoj život.
Merima Lepić Redžepović, kao Katarina: Vedran i ja smo razgovarali o našim karakterima i stalno smo govorili da nemamo problem, kao mali ljudi. On je ponavljao da uvek želi da radi priču o malim ljudima i velikim problemima. Predložila sam da u prvoj sceni to bude bračni par koji ne može da ima decu, a on je
sutradan došao sa napisanom scenom. Imali smo slobodu da utičemo na predstavu. Sve u vezi ovog procesa je bilo čudno i teško, u jeku pandemije. Prekinuli smo proces samo par dana pre premijere, jer se jedan kolega razboleo. Sve je bilo baš u
skladu sa tim da smo mali ljudi sa malim problemima. Posle premijere, Saša je otišao, preselio se u svoju predstavu.
Isa Seksan, kao Zlatan: Moj lik je vidljiv, ali u situacijama u kojima ima svađe – nije vidljiv. Takvi bi svi trebalo i inače da budemo – u svađama nevidljivi, a kada je sve u redu da budemo tu. Na kraju se pojavim, iako i tu postoji problem. Zlatan to
izgura radi finalnog pozdrava sa čovekom sa kojim je proveo većinu vremena.
Minka Muftić, kao Baba Piroška: Saša je očigledno želeo da se poigra sa vidljivim i nevidljivim svetom, sa iluzijom i stvarnošću. Stare kulture i civilizacije postavljaju pitanje: da li je ovo realnost ili iluzija. Ona jako dobro vidi, planira, ima viziju. Živi u uobrazilji. Da nije uobrazilje, ne bi bilo ni naše umetnosti. I sama tako živim koliko mogu. Kada ne mogu, onda se suočim. Inače, prvi put u životu sam u Užicu i večeras mi je bilo veoma prijatno. Boravak ovde me je obogatio.
Aleksandar Seksan, kao Jadran: Kao glumac sam imao hiljadu pitanja dok smo radili. Imao sam i glumca u ulozi reditelja, pa sam očekivao da ću dobiti konkretne odgovore. Ipak, na mnogo šta mi je rekao da „ne zamaram glavu tim“. To mi je izazivalo još više konfuzije. U nekom trenutku jednostavno pristaneš na to da
igraš sa nevidljivim partnerom. To mi je pomerilo granice i izvelo me iz zone komfora. Razmišljali smo o kraju, koji nije takav u originalnom delu. Odlučili smo da uradimo ovako, jer je ovo, na žalost balkan, gde su srećni krajevi retkost. Njegov je odabir i pesme, koja podseća na Jugoslaviju i neke fine stvari. Pesma je tužna, kao i kraj. On nije postao ubica, ali je imao čin revolta.
Nerman Mahmutović, kao Svebor: Mom liku je sve dozvoljeno, on nema problem sa nevidiljivim svetom, ima dijagnozu. Moj problem je bilo to što je morao da ima neki karakter, nije mogao izaći na scenu samo sa dijagnozom. Na Saletov predlog, sa kojim
sam se složio, on je dobar čovek. To nije lako igrati na sceni, a kada ima i dijagnozu, onda je još teže. Još radim na ulozi i ako predstava bude imala, primera radi, pedeseto izvođenje, onda ćete možda videti kako izgleda konačan lik. To nije toliko
vidljivo, radim klasično, školski, od Stanislavskog ne idem nigde. Pokušavam da to bude iznutra. Kad to radim spolja, tu je Milan da mi kaže da ne glumatam.
Bojan Munjin, selektor JPF: Pre svega, želim da se zahvalim Almiru Imšireviću, koji me je upozorio na ovu predstavu. Ovo je festival u vremenu straha, podviga i smrti. Umrlo je mnogo glumaca, režisera, ljudi iz pozorišta, na svim stranama. U
tom znoju i strahu, Almirova preporuka za festival koji smo napravili u nedoba je bila jako važna. On je bio mali, dobri duh ove predstave. U predstavi od sinoć, glumac koji igra 15-godišnjeg dečaka je rekao ovde da uvek pokušava da napravi nešto dobro, a ispadne loše. Večerašnja predstava zapravo govori o tome da svi nosimo medu sa sobom, a sve ispadne loše. Interesantno je da predstava počinje molitvom. Čovek se moli da bi bio dobar i izašao na pravi put, a nakon toga ide čitava ova
predstava. Ako toj molitvi dodamo rečenicu iz starih verskih knjiga, ona bi glasila: „Bože, koliko košta da prodam svoju dušu, a koliko košta da je povratim…?“ O tome govori ova predstava. Svi se trudimo da uradimo nešto dobro, a svakodnevno učinimo
po neki mali zločin.
Almir Imširević, kritičar: Prvo izvođenje ove predstave za mene je bilo onlajn. Puno se razlikovalo od predstave u sali. Slično se dešavalo sa gledanjem predstava u ratu. Ljudi u salu ulaze bez ljutnje i bez potrebe da budu kritičari i pronalaze
greške. U takvim okolnostima ste sasvim sigurni da da delite nešto asolutno isto sa ljudima u sali. Sa glumcima delite i strah, koji smo malo zaboravili prethodnih godina. Pandemija nas je podsetila. Meni je taj deo, koji nas podseća da smo ljudi, veoma bitan.
