Pocetna Kultura Mera ljubavi je ljubav bez mere

Mera ljubavi je ljubav bez mere

235
0
Podelite

Četvrtu predstava koju su gledaoci Jugoslovenskog pozorišnog festivala pratili, izveli su glumci Crnogorskog narodnog pozorišta. Po tekstu Viktora Lodata, oni u u režiji Dušanke Belade, odigrali komad “Đokonda”. Publika je ovu predstavu ocenila sa 3,37.

Ova predstava pokušava da pronađe odgovor na pitanje čemu danas umetnost služi, kome je potrebna i koje su to stvari koje uprkos svim društvenim promenama ostaju nepromenjene. Kako je moler Vićenco Peruđi, otuđio Leonardovu Mona Lizu iz Luvra, prikazali su glumci iz Podgorice.

Marina Milivojević Mađarev: Đokonda, žena koja se igra je komad koji govori o ljubavi i umetnosti. Mislim da za pisanje i scensko izvođenje ne postoji teža tema od ove – kako se i zašto voli umetnost.

Dušanka Belada, režija i adaptacija: Želela sam da se kroz predstavu bavim temom koja me se tiče, a to nije samo ljubav prema umetnosti, već i odnos prema njoj i čoveku koji u današnjem vremenu oseća da mu se ne posvećuje dovoljno pažnje. Zanimala me ta fascinacija koja traje već 500 godina, a tiče se jednog umetničkog dela. Odakle ona i zašto? Zašto
toliko vekova nastavlja da intrigira. Slučajno sam naletela na tekst, a privukla me je i fragmentarna dramaturška forma, kao i
dokumentarsnost priče.

Zoran Vujović, kao Vinćenco Peruđa, Brat Benedeto, Valter Pater:
Dušanka mi je poslata kao dar sa neba. Ova priča ne tretira uobičajene teme, već umetnost stavlja u centar pažnje. Tu je izrazita čovekova potreba za umetnošću, ali i osmehom. Za njim smo sve manje spremni da tragamo, a ova predstava me u svakom smislu, kao glumca, oslobađa. Još uvek mi je sve izazovno, još uvek sam u procesu, treniram. Svako igranje je
za mene nova ekskurzija, novi svet… nikad ne znam kuda će me sve odvesti. Naravno, imamo neke zadate okvire i koji se profesionalno moraju ispoštovati. Vinćenco je mali čovek kji sebi zadaje preveliki zadatak. Inače i lično u umetnosti funkcionišem na taj način. Za mene nijedan zadatak nije preveliki. Često se ne razumem dobro sa kolegama, jer volim da kopam po nutrini, da se kačim za odsjaje zvezda koje su se ugasile za mnoge. U  predstavi živim za Vinćencom, sa njegovim problemom, taj problem je i moj… imam ga sa okolinom i životnim ciljevima.

Branka Otašević, kao Sofija Peruđa: Uvek je zadovoljstvo i čast biti ovde, posebno kada igram u predstavi koja govori o umetnosti. Koga danas briga za umetnost… zaista je tako.Retko ko mari. Ako i postoji kod nas ona je obojena nekom bojom koja vrišti, koja nije upotrebljiva. Volela bih da mladi ljudi dolaze da vide ovu predstavu i možda nešto nauče. Ako ništa drugo, makar će imati to saznanje da je Mona Liza ili Đokonda bila kod Vinćenca Peruđe dve i po godine. Možda će ih to inspirisati da napišu neki esej, da se bave umetnošću… ne baš da ukradu umetničko delo, ali i to da se desi, a da ih je umetnost inspirisala, bila bih srećna.

Slavko Kalezić, kao Marsel Dišan, Mis Matel, Marsela Antoneli:
Mislim da je veliki blagoslov za glumca da igra u ovakvom komadu, a to se posebno odnosi na Branku i mene koji imamo po tri uloge. Zaista se zahvaljujem Dušanki što je prepoznala da nas dvoje možemo da iznesemo tih šest likova. To je bio veliki izazov. Kada se osvrnem na početak procesa koji je za mene od početka do samog kraja bio beskrajna radost, moram da priznam da je jako važno da se ljudi razumeju. Ovo je komad o razumevanju i nerazumevanju. Živimo u vremenu u kome ljudi ispunjavaju tuđa očekivanja, umesto svojih, ali meni je važno da ispunim svoja. Mnogo volim ovaj posao i sasvim mu se dajem. S tog aspekta, u početku nisam bio siguran da sve mogu da iznesem. Ipak, kada vas vodi neko kao što je Dušanka, osoba koja traga za istinom, moralo je biti izuzetno i inspirativno. Bila je to neka vrsta čišćenja.

Bojan Munjin, selektor Festivala: Čini mi se da čitava priča o
umetnosti, lepoti, fascinaciji nečim lepim je jako izuzetna stvar, retka stvar. Ima jedan Krležin esej o posetiocima Sikstinske kapele između dva svetska rata. To je jedan od najogorčenijih i najtužnijih eseja koje sam čitao. Ne radi se o lepoti, već o tome da svi žele da – vide. Žele da se vrate kući i da kažu da su – videli. Ljubav, lepota i fascinacija umetnošću je nešto jako jedinstveno i to nam pokazuje glavni junak. Mera ljubavi je ljubav bez mere. To je on. To je svaki čovek koji ima takvo srce. Kod njega je to vrlo dramatično, ali i vrlo iskreno. Mislim da ovaj festival sa svojom tradicijom ima pravo da da šansu mladim ljudima, da im dozvoli da kažu i pokažu šta umeju. Do sada smo videli malo reditelja koji tek dolaze i zato je predstava ove rediteljke posebno značajna i večeras sa nama.

Dušanka Belada, režija i adaptacija: Kao što muzičar stvara kroz
instrument, reditelj ima tu privilegiju da stvara kroz živog čoveka, da svoju ideju predstavi tim putem. Lično sam želela da kod svakog od njih pronađem šta ih inspiriše, šta je njihov smisao zbog kojeg žele da budu na sceni. Moj cilj je bio da na poklon izađu radosni, s mišlju da su uradili nešto što je smisleno.

Glumci Ateljea 212 večeras će izvesti predstavu “64”, na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu. Predstavu je po tekstu Tene Štivičić, režirala je Alisa Stojanović.

U pratećem program Jugoslovenskog pozorišnog festivala večeras će biti predstavljena knjiga Aleksandra Milosavljevića “Kapetanov kraj”. O knjizi će govoriti autor i književni kritičar Petar Arbutina. Promocija u Narodnoj biblioteci počinje u 18 časova.

Ostavite odgovor