Pocetna Društvo Užice – mesto gde se najsigurnije osećam

Užice – mesto gde se najsigurnije osećam

560
0
Podelite

Marko Subotić, poreklom Užičanin, danas je uspešan novinar sa impozantnom profesionalnom karijerom. Porazgovarali smo o poslu, izazovima, novinarstvu
nekada i danas, ali i trenucima privatnog života i provođenju vremena kada se završe poslovne obaveze.

Kakva sećanja nosite iz Užica i koja su mesta koja posećujete kada se vraćate u rodni grad?

Kad god dolazim u Užice, vraćam se u detinjstvo. Život u Užicu za mene je jedan od najbezbrižnijih perioda kojih se sećam. Veliki park, šetnje sa dedom, kupanje na plaži, bojažljiv skok sa male skakaonice u prehladnu Đetinju, prvi poljubac ispred Gimnazije i
sedenje na Trgu sa drugarima iz odeljenja. Naravno, većina sećanja vezana je za Pašinovac, deo Užica gde sam odrastao i dvorište OŠ ,,Nada Matić”. Tu i najviše vremena provodim kada iz Beograda u zavičaj dođem na punjenje baterija. Užice će za mene uvek biti mesto gde se najsigurnije osećam.

Kako ste se odlučili da se bavite novinarstvom i kako su izgledali počeci Vaše
karijere?

Novinarstvom sam počeo da se bavim još u srednjoj školi. Jedan od mojih učitalja bio je Slobodan Murić, novinar ,,Vesti”, koji me je i uvukao u ovu profesiju. Zahvaljujući njemu upoznao sam rad u novinama i na Radio Užicu, u to vreme jedinom radiju u gradu koji je iz sadašnje perspektive, bio mesto gde si mogao mnogo toga da naučiš jer je na njemu radila jedna zaista neverovatna ekipa predvođena Milom Ivanović. Veliku ulogu u mojoj karijeri imao je i Nenad Kovačević, sadašnji dopisnik ,,Danasa” iz Užica, koji me je dosta toga naučio i zahvaljujući kome sam prešao na Radio B92, koji me je i oblikovao u novinara kakav sam danas. Počeo sam od dečije emisije ,,Družionica” na Radio Užicu, reporterskih izveštaja o studentskim pitanjnima, preko političkih i ekonomskih tema na B92 do najvećih nacionalnih, regionalnih i svetskih događaja na Al Džaziri i Euronjuzu.

Doba digitalizacije donelo nam je različite kanale komunikacije putem kojih dolazimo do informacija. Da li smo danas svedoci da svako svakom ili niko nikom ne veruje?

Digitalizacija nam je donela neverovatne mogućnosti i mislim da je svet u mnogim segmentima učinila boljim i bližim mestom. Zahvaljujući društvenim mrežama lako možemo da saznamo kako deo stanovinka razmišlja, vidimo trendove i saznamo šta se dešava na terenu i pre nego što mediji izveste o tome. Ali, te prednosti su postale i opasnost. Lažne vesti koje se šire internetom lako mogu da postanu argumenti koje deo ljudi koristi bez da su ih proverili. Društvene mreže omogućavaju da više puta izgovorena laž kod nekih ljudi postane istina, zbog čega su veoma bitni portali koji služe razmaskiravanju lažnih vesti. Smejali smo se bezazlenoj vesti koju je pre 10 godina objavio Njuz net da je Srbin u Egiptu zadavio ajkulu, ali nije bilo smešno kada su neki portali preneli tu vest kao istinitu. Takvih primera je gomila i takve stvari su dovele do podele ljudi na društevnim mrežama što je proizvelo situaciju, ne samo da ljudi ne veruju jedni drugima ili im veruju bez bilo kakve zadrške, već do toga da većina želi da čuje samo potvrdu svog mišljenja dok ih druga strana, iako sa argumentima, ne zanima. Takvo stanje teško je promeniti, a lek za to je korišćenje različitih izvora informisanja ili čitanje komentara ispod objavljenog tvita kako bi se čula i druga mišljenja.

Koliko društvene mreže utiču da se neka vrsta pobune ili nezadovoljstva brže proširi, čuje i vidi?

Društvene mreže dosta su pomogle aktivistima određenih pokreta da se njihova ideja proširi i da im pomogne da skupi više istomišnjenika na određenom protestu. Protesti ispred Skupštine Srbije 2020. počeli su tako što se grupa ljudi okupila nezadovoljna najavom uvođenja novih antikovid mera. Zahvaljujući šerovanju poziva na taj skup vrlo brzo se protest od 200 ljudi pretvorio u masovne proteste na kojima je intervenisala i policija. Takođe i protesti protiv Zakona o eksproprijaciji su doživeli svoj maksimum zahvaljujući društvenim mrežama. Ali, kao što su tada Tviter ili Fejsbuk pomogli, takođe su i odmagali organizatorima protesta jer u nekim situacijama su ljudi ostajali kod kuća jer zbog vrućine ili kiše nisu želeli da izlaze na ulicu, već su se odlučivali da proteste gledaju preko društvenih mreža. Naravno, i te situacije pogodne su za brzo širenje lažnih vesti zbog čega su protesti postajali ili slabiji ili jači. Poslednji veći protest koji sam pratio bio je na Cetinju, kada jedna grupa ljudi nije želela da dozvoli ustoličenje mirtopolita Crnogorsko- primorskog Joanikija. U jednom trenutku, posle intervencije policije koja je bacila veću količinu suzavca, morali smo da se sklonimo u obližnju prodavnicu gde je, takođe, pobegla jedna grupa demonstranata. Dok smo čekali da vetar odnese suzavac, neko je iz te grupe pročitao na Tviteru da je jedna osoba poginula na protestu, što je bila lažna vest, a što je revoltiralo tu grupu ljudim, zbog čega su oni istrčali napolje želeći da se sukobe sa policijom. Takve nefiltrirane informacije mogle su da dovedu do ozbiljnijih incidenata, ali, na sreću, u ovom slučaju nisu jer je vest o pogibiji osobe vrlo brzo demantovana, te se i brzo proširila među masom.

Da li se saremeno novinarstvo oglušilo o pravilo da svaka vest treba da bude potvrđena iz tri nezavisna izvora pre nego što bude objavljena?

Digitalizacija nam je donela brzinu i mogućnost izveštavanja iz svakog kraja sveta. Do pre samo 15 godina to nije bilo tako. Materijal za radio se slao preko fiksne telefonije, televizije su samo satelitski mogle da pošalju izveštaje. Bivši uradnik na Al Džaziri, Goran Milić, nam je uvek pričao kako je nekada svoj materijal iz Njujorka slao avionom do Beograda, ili kako su izveštaje o poseti Tita Kubi slali brodom pa su gledaoci sa 7 dana
zakašnjenja gledali kako je izgledao samit Nesvrstanih u Havani. Sada je to potpuno drugačije, materijal stiže u realnom vremenu do redakcija, a brzina izveštavanja je postala jedan od prioriteta. Portalima je postalo najbitnije ko će prvi da pusti neku puš notifikaciju, a televizijama da li će biti prve u prenošenju vesti jer je postalo uvreženo mišljenje da od toga zavisi i gledanost. Zbog takvog trenda, proveravanje informacija iz više izvora postala je retkost.

Da li je bila Vaša odluka ili splet drugih okolnosti da postanete novinar reporter?

To je bila želja. Mislim da sam se rodio s tim. Novinarstvo me privlačilo dok sam još bio u školi i postalo je deo mog života. Privlačila me je dinamika tog posla, mogućnost da budeš na mestima gde se nešto dešava, gde se stvara istorija. Sviđala mi se ideja da to nije profesija od 9 do 5, već si novinar 24 sata i gde si u prilici da postavljaš pitanja, skrećeš pažnju, ali i pomažeš ljudima. Nekada je ovaj posao zanimljiv, nekada ne. Jedan dan radiš 15 sati, drugi 3. Novinarstvo je profesija koju lako zavoliš, a iako stresna, teško možeš da je se odrekneš.

Kako se nosite sa neprijatnostima i nepredviđenim situacijama kada izveštavate sa terena?

Takve situacije su u prirodi posla. Stečeno iskustvo mi omogućava da jasno razaznam kako da se ponašam u takvim situacijama. Kao mladom novinaru, nije mi bilo svejedno kada sam izveštavao sa protesta rudara u Kolubari pre 5.oktobra 2000. godine kada su nas opkolili policajci, ili godinu dana kasnije kada je pokušan upad u kuću Slobodana Miloševića. Tada je neiskustvo proizvelo kod mene strah. Sada, sa 22 godine rada u medijima, jasno znam kada je situacija opasna i kada treba da se sklonim, a kada ne može doći do većih problema. Nepredviđene situacije ponekad treba iskoristiti u svoju korist, pa začiniti izveštaj. Na terenu, na primer, na protestu uvek treba razumeti one koji su se našli tu na ulici, nikad im ne treba kontrirati ili ih nipodaštavati, već biti na mestu događaja, prenositi šta se dešava bez komentarisanja, i nikada nećeš imati problem ni sa kim. Jer, novinarstvo jeste nepristrasno izveštavanje i prenošenje informacija, a ne svrstavanje.

Završeni su izbori u Srbiji, a kanal između građana i dešavanja u izbornim štabovima su, upravo, novinari reporteri. Kako izgleda prenositi u ovim okolnostima i da li su tenzija, euforija i i nestrljenje veći nego uobičajeno?

Mislim da su izbori, za političke novinare, najzanimljiviji radni dan. Izbore kao novinar pratim od 2000. godine i i nije se mnogo toga promenilo u praćenju izbora osim činjenice da smo sada onlajn mogli da pratimo rezultate na sajtu Republičke izborne komisije. Najveći deo posla za novinare je uglavnom posle zatvaranja biračkih mesta kada stranke, ali i RIK, počinju da objavljuju rezultate. Imao sam priliku izbore da pratim i iz izbornih štabova i redakcije a poslednje izbore sam bio u studiju Euronjuza. U izbornim štabovima novinar zaista može da pročita na licima političara zadovoljstvo ili razočaranje izbornim rezultatima, ali i to je mesto gde može da se dobije neka informacija iza kulisa koja može da koristi novinaru u daljoj analizi izbornih rezultata. U svakom izbornom štabu postoji
neizvesnost pred objavljivanje rezultata, pa i sada u najvećoj Srpskoj naprednoj stranci, iako se znalo u prethodnim izbornim ciklusima da će osvojiti ubedljibu izbornu pobedu. Nekoliko puta sam prisustvovao zaista velikoj euforiji u izbornoj noći. Ništa se ne može porediti sa izborima 2000.godine i smenom Slobodana Miloševića. Taj trenutak kada su stigli rezultati da je pobedio Vojislav Koštunica su nešto što novinari koji su pratili tada izbore nikada neće zaboraviti. Takođe će se pamtiti i izbori 2012. godine kada je pobedio Tomislav Nikolić. Mislim da ni u SNS tada nisu bili svesni da je pobeda moguća. U tim trenucima, novinar ne sme da pokaže svoju političku opredeljenost, već da prenosi samo činjenice, odnosno, da u svojim izveštajima opiše atmosferu, prenese kako se ponašaju političari i navede njihove izjave.

Jedan ste od autora dokumentarnog filma ,,Ideal ’68“ koji se tiče obeležavanja godišnjice studentskih protesta u bivšoj Jugoslaviji. Kako je tekao proces pravljenja dokumentarca? Da li smo sačuvali nešto bunta iz tih vremena i u sadašnjosti?

To je bio moj prvi dokumentarac koji me je uveo u novu televizijsku formu koju sam odmah zavoleo. Ideja je bila da sa kolegom Almirom Šećkanovićem na Al Džaziri kroz jednu priču povežemo čitav region, pošto su se protesti 1968.godine dešavali u svim gradovima bivše Jugoslavije. Naravno, najmasovniji, najkreativniji, ali i najnasilniji su bili protesti u Beogradu pa se ta 1968. uglavnom i vezuje za Beograd. Pripremajući se za dokumentarac, uvideli smo koliko su u to vreme bili važni ideali u životima studenata a koliko je sada malo onih koji imaju takve ideale. Zbog toga smo taj film i nazvali ,,Ideal '68“. Snimanje dokumentarca je jedan veoma kompleksan posao. Ne samo jer od ideje do realizacije može da prođe duži vremenski period, već i zbog toga što pre snimanja mora da se obavi temeljna priprema kako bi se autor detaljno upoznao sa svakim uglom događaja koji želi da obrađuje u dokumentarcu. Izbor sagovornika je veoma bitan. Moraju da se nađu akteri tih događaja, pri čemu s njima mora da se uradi predintervju kako bi ste znali u koji deo dokumentarca se uklapaju njihove priče. Posle toga sledi snimanje za koje je potrebno da se uradi takođe dobra priprema jer mora da se zna šta će se snimati, u kom delu dana, jer prilikom snimanja dokumentarca ne sme da bude iznenađenja, mora sve da bude pripremljeno. To je televizijska forma koja mi je trenutno najzanimljivija i koja kod gledalaca ostavlja jači utisak od običnog priloga. Nedavno sam za Euronjuz uradio  dokumentarac o Jasenovcu kroz razgovor sa vladikom pakračko-slavonskim Jovanom. Trenutno razmatram neke ideje koje bismo mogli da pretočimo u dokumentarnu formu i nadam se da ću pored dnevno-političkih obaveza imati vremena da radim i dokumentarne forme.

Koji su mehanizmi da se borite sa stresom i kako donosite velike životne odluke?

Šetnja psa pored reke ili slušanje muzike za mene su glavni oblici borbe protiv stresa. Posle napornog dana na poslu, iako preumoran, moram da prošetam psa, iako mi je ponekad to teško, zaista je korisno za mentalno zdravlje. Odluke, s druge strane, ne donosim tako lako. Svi meni bliski ljudi znaju koliko se dvoumim i kada su u pitanju najsitnije stvari u privatnom životu, poput kupovine patika. Tako je i kada su u pitanju velike životne odluke. Pre nego donesem neku krupnu odluku, napravim spisak pozitivnih i negativnih posledica, pa na osnovu toga presečem, ali na kraju uvek poslušam intuiciju, koja me do sada nije prevarila.

Ostavite odgovor