Pocetna Društvo Jedini dečji i adolescentni psihijatar u regionu 

Jedini dečji i adolescentni psihijatar u regionu 

4234
0
Podelite

Polovinom aprila ove godine je u Opštoj bolnici počeo sa radom jedini dečji i
adolescentni psihijatar u celom regionu pa se sada deca kako iz našeg grada, tako i
iz okolnih mesta u regionu ne moraju više upućivati u Beograd na pregled i lečenje.

Doktorka Zvezdana Stevanović je specija- lista dečje i adolescentne psihijatrije, kao i edukant završne godine iz sistemske porodične psihoterapije. Ambulanta se
nalazi u Domu zdravlja Užice, gde se deca i mladi sa celog regiona, do napunjenih
18 godina mogu javiti sa uputom izdatim od strane izabranog pedijatra.

-Mladi se sve više osnažuju da pričaju o mentalnom zdravlju-ističe dr Stevanović

Polovinom aprila ove godine je u Opštoj bolnici počeo sa radom jedini dečji i adolescentni psihijatar u celom regionu pa se sada deca  kako iz našeg grada, tako i iz okolnih mesta u regionu ne moraju više upućivati u Beograd na pregled i lečenje. Doktorka Zvezdana Stevanović je specijalista dečje i adolescentne psihijatrije, kao i edukant završne godine iz sistemske porodične psihoterapije. Ambulanta se nalazi u Domu zdravlja Užice, gde se deca i mladi sa celog regiona, do napunjenih 18 godina mogu javiti sa uputom izdatim od strane izabranog pedijatra.

Sa kojim problemima su deca i mladi vaši pacijenti?

-Dečja i adolescentna psihijatrija je jedna  velika oblast koja obuhvata veliki broj kako razvojnih problema tako i psihopatoloških stanja dece i mladih, pa je s razlogom odvojena od psihijatrije koja se bavi psihopatološkim stanjima odraslih. Počevši od najranijeg uzrasta bavi se problemima u razvoju dece- poremećaji razvoja govora, inteligencije, različiti oblici kašnjenja ili disharmoničnog razvoja. Potom su tu poremećaji iz spektra autizma, ADHD(hiperkinetski poremećaj sa poremećajem pažnje), tikovi,  problemi ponašanja, a kako su deca starija možemo sresti sva stanja koja se sreću i kod odraslih- anksioznost, depresija, poremećaji ishrane, bipolarni afektivni poremećaj, poremećaji iz šizofrenog spektra, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, opsesisvno kompulzivni poremećaj, razne stresne reakcije…

Ova oblast obuhvata i jedan divni deo koji se bavi prevencijom mentalnih bolesti, koji na žalost zbog malog broja stručnjaka, ipak zaostaje iza onog kurativnog dela odnosno lečenja već nastalih problema, ali  ćemo se truditi da to u budućnosti promenimo i već pravim planove kako bih od jeseni prevenciji dala više prostora u svom radu, ističe za „Vesti“ dr Zvezdana Stevanović, specijalista dečje i adolescentne psihijatrije Opšte bolnice Užice.

Pomenuli ste autizam, koji su uzroci njegovog nastanka i zašto se beleži porast učestalosti autizma u svetu?

Poremećaji iz spektra autizma su stanja koja se ispoljavaju pre treće godine života a klinički ih karakterišu problemi u komunikaciji i socijalizaciji, prisustvo stereotipnih radnji, restriktivnih interesovanja i repetitivnog ponašanja. Кako to izgleda – to su deca koja roditelji opisuju „kao da su u svom svetu“, ne odazivaj se na poziv imenom, ne razvijaju govor ili razvijaju „svoj govor“, ne uspostavljaju kontakt pogledom, nezainteresovani su za  svoje okruženje, igraju se sami, imaju neke od motornih stereotipija, ređaju predmete u niz,  zainteresovani za delove igračaka, ponavljaju neke radnje koje doživljavaju kao ugodne, preokupiranost različitim oblicima senzorne stimulacije….Ovi simptomi su samo neki od mogućih i nemaju sva dece sve simptome, neki napreduju u svom razvoju  manje, neki više, zato sada ne govorimo više o autizmu već o autističnom spektru, jer je to zaista jedan spektar stanja.

O PSA(poremećaja iz spektra autizma) sve više učimo i znamo, i zaista sve češće postavljamo dijagnozu. O učestalosti PSA postoje različiti podaci pa tako centar za kontrolu i prevenciju bolesti(CDC) daje podatak da će jedno od 68 dece razviti autizam, a Svetska zdravstvena organizacija(SZO) jedno na 160, ali uzimamo neki prosek – jedno od 100 dece će imati ovo stanje. Četiri do pet puta se češće sreće kod dečaka nego kod devojčica. Govorimo o svetskim podacima, još uvek nemamo zvaničnih podataka za našu zemlju, ali pretpostvaljamo da govorimo o sličnim brojevima.

Кada kažem da sve češće postavljamo tu dijagnozu to ne znači samo da se to stanje češće javlja, već da zapravo sve više o njimu čitamo i znamo, sve je veći broj stručnjaka obučenih za postavljanje dijagnoze, proširuju se dijagnostički kriterijumi i imamo bolje izveštavanje o tome, ali se ne može isključiti ni pravo povećanje incidencije.

O uzrocima ne možemo da govorimo, ali su poznati brojni faktori rizika koji povećavaju verovatnoću za ispoljavanje kliničke slike autizma. Grubo ih možemo podeliti na genetske i sredinske, ali biće da je tek njihova interakcija odgovorna za razvoj ovog stanja.  Genetski faktori- do sada opisano preko 2000 suspektih gena, 99 sindroma, preko 4000 varijacije broja ponovaka(CNV) i 158 povezanih regiona udruženih sa PSA.  Sredinski faktori su brojni: lekovi, alkohol i infekcije u trudnoći, komplikovana trudnoća i bolesti tokom iste, prevremeno rođenje, niska telesna težina na rođenju, intrakranijalna hemoragija novorođenčeta, encefalitis i sepsa novorođenčeta, autoimuna oboljenja novorođončeta,  pominju se brojni toksini iz prirode kojima smo izloženi, starost roditelja preko 40 godina, oba roditelja sa istorijom psihoze šizofrenog tipa ili afektivnog poremećaja…

Ovde moram da pomenem MMR vakcinu jer smo svedoci da roditelji često izbegavaju da vakcinišu svoju decu zbog straha da bi mogla razviti autizam. MMR vakcina ne izaziva autizam,  rađena su brojna istraživanja i ne postoji uzročno posledična veza između vakcine i poremećaja iz autističnog spektra.

Važno je da ako roditelji  primete da dete ne razvija govor, ne osvrće se na poziv imenom, ne uspostavlja kontakt pogledom, deluje nezainteresovano, ne traži pažnju, zajedničku igru, konsultuju svog pedijatra ili traže uput za dečjeg psihijatra. Što ranije to bolje! Cilj nam je da što pre ovakvu decu uključimo u tretmane stimulacije razvoja, kada možemo očekivati da ćemo izvući maksimum, jer je mozak prvih pet godina “ najplastičniji“ odnosno spreman da primi najviše znanja, „upija kao sunđer“. Ako ne iskoristimo ovaj najraniji period za stimulaciju, možemo očekivati skromnije rezultate.

Кakva je zainteresovanost adolescenata za dolazak psihijatru i šta oni opisuju kao najčešće probleme?

Za ovaj kratak period koliko radim u našem regionu, prijatno sam iznenađenja koliko se mladi osnažuju da pričaju o svojim problemima mentalnog zdravlja, smem da kažem da su često hrabriji od roditelja i  sa manje stida traže pomoć. Ja ih uvek zbog toga pohvalim, jer kao što bi se javili lekaru zbog zapaljenja grla ili uva, važno da na vreme traže pomoć i zbog problema mentalnog zdravlja.

Adolescencija je bio-psiho-socijalni stadijum razvoja između detinjstva i odraslog doba i to je  period života koje karakterišu brojne promene – fizičke, emocionalne, kognitivne, socijalne i bihejvioralne(ponašajne) i uneverzalni su za sve adolescente. Ipak, individualna zbivanja su veoma različita i variraju od pojedinca do pojedinca, pa će neki maldi kroz ovaj period života proći lagano, a neki, pak, uz brojne teškoće.

Ono što često srećemo kod mladih adolescentnog uzrasta su stidljivost, zabrinutost i nezadovoljstvo fizičkim izgledom, težnja ka smanenju telesne težine, nisko samopoštovanje, značajne i brze promene raspoloženja, sve veći značaj vršnjaka u odnosu na porodicu, eksperimentisanje sa novim izgledom, odećom, šminkom,  ali i cigaretama,  psihoaktivnim supstancama i seksualnim aktivnostima,  misleći da ništa loše ne može da im se dogodi.  Manifestacije  i pojave slične onima u adolescenciji ali koje  su znatno izraženije i traju duže mogu predstavljati znak patologije i tada govorimo o adolescentnoj krizi . Često se kaže da je „ adolescentna kriza sve ono što se događa u adolescenciji, pa podignuto na kub“. Najčešće se manifestuje pojačanom napetošću i anksioznošću, preokupiranoću sopstvenim telom(do hipohondrije i dismorfofobije), izraženim promenama raspoloženja, promenama ponašanja(buntovno , prkosno, oponentno ponašanje, posebno prema odraslima), teškoće u pažnji i koncetraciji kao i školskom funkcionisanju, pojava agresivnog ili nasilnog ponašanja, zloupotreba PAS i alkohola, rizična vožnja i rizični seksualni odnosi, samopovređivanje, suicidne ideje…

Važan je podatak da jedan od pet adolescenata ima prolazne poteškoće mentalnog zdravlja, a jedan od deset  ima značajne teškoće koje ga ometaju u obrazovnom,  socijalnom ili emocionalnom razvoju.

Кakva je Vaša saradnja sa školama i drugim institucijama? Кo mlade  najčešće upućuje na razgovor sa Vama?

Za ovaj kratak period koji radim kao specijalista, slobodno mogu da kažem da sam prezadovoljna saradnjom sa školama, ali i pedijatrima, psiholozima i defektolozima. Primećujem da su škole, pored svog edukativnog dela koji im je primarni u opisu posla, izuzetno senzibilisani da primete  emocionalne teškoće, da prepoznaju vršnjačko nasilje ili  porodičnu problematiku i blagovremeno reaguju. Naročito vode računa da se deca sa somatskim ili mentalnim teškoćama ne osećaju manje vredno  i u svakom trenutku su spremni su za saradnju, što je meni jako važno. Mislim da smo svi svesni da ni sama škola, ni sam roditelj niti sam lekar ne mogu rešiti nekad izuzetno kompleksne probleme, pa je važno da složno  funkcionišemo i komuniciramo.  Najčešće su mladi upućeni od strane pedijatra na predlog pedagoško psihološke službe škole, zatim su zabrinuti roditelji inicijatori pregleda, a neretko i pedijatri naročito kada su u pitanju razvojni problemi ili mentalna stanja koja se ispoljavaju somatskim tegobama.

Pomenuli ste da ste i budući porodični psihoterapeut- svedoci smo sve češćih razvoda i rastava porodice. Кako  kriza u porodici utiče na mlade i koji je to uzrast najosetljiviji?

Razvodi su sve češći, porodica menja svoju strukturu, porodična dinamika je narušena u gotovo svim segmentima. Na žalost, deca su u tom porodičnom restrukturiranju često najvulnerabilnija i najviše pate. Ne postoji uzrast kada bi rekli da se razvod lakše podnosi, čak i ja da saznam da se tako nešto dešava mojim roditeljima ne bih bila ravnodušna, a zamislite šta je tek u glavicama male dece koji o pojmu razvoda ne znaju ništa ili u glavama adolescenata koji već i sami imaju svojih problema da se prilagode novim uzrasnim izazovima. Čitala sam da se razvod nekad teže podnosi čak i od smrti roditelja i zaista je to nekad jako teško za decu jer prosto ne mogu da zamisle da će se život od jednom odvijati u izmenjenoj porodičnoj strukturi- javlja se tuga za  članom porodice koji je napustio dom, strah da će možda i sami biti ostavljeni, potom konflikt lojalnosti- kako ostati lojalan mami a ne razočarati tatu i obrnuto, negodovanje zbog novih partnera koji se pojavljuju u životu roditelja, sve to nekada ume da bude jako teško kako za decu, tako i za roditelje ali i za nas terapeute. Zato često savetujem roditeljima koji su u procesu razvoda da se moraju izdići iznad partnerske uloge i često konfliktnih odnosa i  odgovorno obavljati svoju roditeljsku ulogu, da deci moraju biti maksimalo posvećeni i pored možda lične patnje, i da deca  moraju ostati u fokusu pažnje oba roditelja bez obzira sa kim nastavili da žive.

Da li je teško ostvariti kontakt i podstaći mlade da govore o svojim problemima? Кoliko ste uspešni, i u čemu se taj uspeh najviše vidi?

Ova oblast medicine je specifična i ne može da se radi „rutinski“. Svaka mlada osoba je različita,  ispoljava probleme  na najrazličitije načine,  koriste različite mehanizme odbrane, različito odgovaraju na terapiju…. Zahteva da im se pridružim na njima  prihvatljive načine,  često da igramo taktički i po njihovim pravilima što sve čini ovu oblast  zahtevnom za rad, ali i jako izazovnom i interesantnom. Do uspeha ne dolazimo ni lako ni brzo, ali je neprocinjiv osećaj kad suze zamenimo smehom, strah snagom i motivacijom, nemotivisanost planovima, a samoću prijateljima.

Šta biste poručili mladima ali i roditeljima male dece?

Moja poruka mladima bi bila da je sasvim u redu ako se nekad ne osećamo dobro i da upravo za takva stanja postoje lica i službe koje kojima se možemo obratiti.Nekada je dovoljan i samo jedan razgovor koji će nam odagnati veliki problem. Hajde da pored estetike uvedemo u modu i dobro mentalno zdravlje. Roditeljima male dece bih poručila da od najranijeg uzrasta budu uključeni u odrastanje svoje dece, a ako imaju dilemu, strah ili „osećaj“ da nešto nije u redu- slobodno dođu da nas konsultuju, a roditeljima adolescenata da je u pitanju jedan jako izazovan period odrastanja i da nekada neće imati ni znanja ni snage da se sami izbore sa nastupajućim problemima i da se u tim situacijama osnaže da potraže pomoć stručnjaka.

SAVET RODITELJIMA

-Briga o mentalnom zdravlju dece počinje još sa planiranjem trudnoće, a zatim sa adekvatnom ishranom i redovnim kontrolama trudnice. Zatim je od najranijeg uzrsta deteta potrebno misliti ne samo da je dete sito i suvo- već se smatra da su pozitivna iskustva (emocionalna, fizička, govorna) isto toliko važna za bebu koliko i zdrava ishrana i sigurno okruženje. To znači  biti topao  i ispoljavati ljubav, odgovarati na glasove i pokrete deteta, pričati, čitati i pevati detetu, ustanoviti određene rutine i rituale,  zajedničku igru, podsticati radoznalost i istraživanje,  disciplinu, uključiti dete u obdanište. Sa polaskom u školu voditi računa o školskim aktivnostima deteta, pomagati u problematičnim situacijama, podsticati na zdrave navike- ishranu i sportske aktivnosti. Sa ulaskom u adolescenciju biti upoznat sa društvom  i aktivnostima sa kojim dete provodi slobodno vreme, poznavati navike u ishrani, kvalitet sna, koncetraciju, školski uspeh, vannastavne aktivnosti i interesovanja. Voditi iskrene i otvorene razgovore, podsticanje na razgovor sa stručnim licem u slučaju primećenih problema.

Uz sve to neophodno je  da roditelji vode računa i o sebi, da ne zanemaruju sopstvene potrebe  za dobrom ishranom, vežbanjem, odmorom i prijateljima, jer će na taj način biti i bolji roditelji i služiti kao dobar primer svojoj deci.

RADNO VREME AMBULANTE

Ambulanta dečje psihijatrije radi svaki dan od 7-14časova na drugom spratu Doma zdravlja u Užicu, a na pregled mogu doći deca i mladi ne samo iz Užica, već i iz celog regiona- Požege, Arilja, Кosjerića, Bajne Bašte, Priboja, Prijepolja, Nove Varoši, Čajetine  sa uputom  i terminom koje izdaje izabrani pedijatar.

Ostavite odgovor