Boraveći na likovnim kolonijama, uvek sam se pitao koje je vezivno tkivo korišćeno da se spoji i održi veliki broj kolonija u užem pojasu od istočne do zapadne Srbije – kako sam ga nazvao „Koridor Zapadne Morave“ (uslovno, ništa severno, ništa južno).
Davne 1905. godine, naša poznata slikarka Nadežda Petrović pokrenula je likovnu koloniju: za ono vreme revolucionarno druženje sa istomišljenicima iz sfere likovne umetnosti. Tada je to bilo neobično da neki ljudi borave u seoskom ambijentu i da se bave nekim osobenim poslom, a da „govore različitim jezicima“ (učesnici kolonije: Rihar Jakopič, Ivan Grahor, Račko Vučetić, Ivan Meštrović, Emanuel Vidović i Branko Popović). Zato je bilo potrebno da se formulišu neka načela koja su se gotovo održala i do današnjih dana, iako je Nišavom, Zapadnom Moravom i Drinom proteklo „mnogo raznih boja“ vode. Dakle, načela su bila i ostala: (a) da se upozna bliže okruženje sa životom i radom; (b) da se upozna osnovni karakter takvoga rada; (v) da se shvati veliki uticaj na vaspitni faktor likovnog rada; (g) da se prikupi sve što je lepo i interesantno za kulturno upoznavanje sredine; (d) da se upozna šira javnost sa radom.
Boraveći na likovnim kolonijama, uvek sam se pitao koje je vezivno tkivo korišćeno da se spoji i održi veliki broj kolonija u užem pojasu od istočne do zapadne Srbije – kako sam ga nazvao „Koridor Zapadne Morave“ (uslovno, ništa severno, ništa južno). P(r)omišljao sam da usled vremenske rezonance, kosmičke ili neke nama više nepoznate sile, koristeći za medij jako razvijeni i super prijema i odašiljanja likovne frekvencije Nadežde Petrović, pa sam otišao još dalje tražeći opravdanje za moje maštarije. Otišao sam dotle da sam u svojim refleksijama pronalazio „tajnu vezu“ sa pećinskim slikarstvom Fon De Gom i Altamire. No, vratimo se našim malim pećinama Stare planine i Sićeva kao produžetak milenijumskim emitovanjem nagomilanih likovnih poruka svih likovnih skupina i sličnih emotivnih elektromagnetnih talasa koji se aktiviraju kao u slučaju naše priče. Bez obzira na velike mogućnosti savremene elektronske komunikacije, kompjuterski alat, mašinsku i veštačku inteligenciju, ali sve to nije zamena za dušu i likovne poruke koje su ostale zabeležene više od trideset hiljada godina. I to uglavnom gde su boravile ljudske duše i ostavljale razne oslikane poruke i želje po pogodnim površinama, a to su bile pećine ili mesta gde se nagomilavala ogromna energija do današnjih dana.
Od 1905. godine, doduše sa prekidom, pa od 1964. godine nastavlja sa radom Likovna kolonija „Nadežda Petrović“, a ubrzo se aktiviraju i druge likovne kolonije širom Srbije. Po evidenciji Ministarstva kulture Srbije, devedesetih godina na budžetu Ministarstva bilo je preko 120 likovnih kolonija. U našoj priči, kao što je već bilo reči, pratimo likovne kolonije od Sićeva do Bajine Bašte.
Uglavnom su to sve likovne kolonije koje još uvek postoje sa jasnom mapom funkcionisanja, a to su kultna mesta: blizina pećina, svetih mesta (crkava i manastira), banja pa čak i prvih električnih centrala na našem prostoru. Od tih 30 likovnih kolonija „Zapadnomoravskog koridora“, najmlađa je „Pljeskovo – Zelenika“ u Bajinoj Bašti o kojoj se može reći dosta lepih reči. U njoj je utkano iskustvo i znanje višegodišnjih kolonija. Lični narativ dozvoljava, potpomognut energetski važnim punktovima, stabilan značaj u etabliranom temelju pejzaža. Često nailazimo kod pojedinih autora da prestaje klasična funkcija pejzaža sa osnovnim polaznim utemeljenim naznakama klasičnih predstava istih. Osnovna predikacija nagoveštava nova doba u sagledavanju likovnih formi i poetičnosti okoliša i uopšte ambijenta gde se boravi. Odgovorna organizacija Ustanove „Kultura“, prijatni domaćini, savršen udobni smeštaj u Vili „Aleksandar“, retko dobra ishrana, a pre svega gospodstvenim pristupom domaćina Vile „Aleksandar“ (gospodin Mihajlo Stanić), koji je imao za svakog učesnika kolonije dovoljno pažnje i vremena, a mene je posebno vratilo u vreme poznatih crnotravskih neimara (mojih zemljaka).
Kruna kolonije bila je reprezentativna izložba u prelepom prostoru galerije Ustanove „Kultura“, koja je otvorena 26. oktobra u Bajinoj Bašti. Postavka je bila dobra: ostvaren je solidno ukomponovan prostor u cilju dobre komunikacije. Sva dela 12 autora (sa po dva rada) blistala su u pravom sjaju i tek sada daju utisak ozbiljne kolonije koja nagoveštava da će sa osobenim slikarskim radom izaći iz tematskih okvira asocijativnog pejzaža i nadograditi druge oblike likovne poetike. Budući sazivi na koloniji trebalo bi da postepeno uključuju i trodimenzionalna likovna ostvarenja, kao i druge likovne tehnike, kako bi se obogatila zbirka Ustanove „Kultura“ u Bajinoj Bašti. Posebne pohvale zaslužuju ljudi iz organizacije, pre svega direktor Milovan Jezdić, organizator Nikola Vasiljević i spoljni saradnik.
Slađan Ignjatović.
Foto: privatna arhiva
