Intenzivno su se bavili glumom više od četiri decenije i to u jednom, užičkom Narodnom pozorištu, publika ih je obožavala i oboje su stekli pravo na penziju u januaru ove godine, Momčilo Murić trećeg, a Divna Marić 24. januara, na svoj rođendan
Formalni odlazak dvoje glumaca u penziju Divne Marić i Momčila Murića svečano je obeležen 24. januara predstavom „Narodni poslanik“, Branislava Nušića, u režiji Slavenka Saletovića, premijerno izvedenom u aprilu 2012. godine, u kojoj Divna igra Pavku, a Momčilo Sreta. S obzirom da glumac nikada stvarno ne odlazi u penziju, oboje su spremni da igraju i dalje u predstavama svog pozorišta koje su na repertoaru, ali i da zaigraju u novim ako to bude bilo potrebno i ukoliko pozorište bude imalo mogućnosti da ih angažuje. Kako su protekle godine za ovo dvoje izuzetnih glumaca na „daskama koje život znače“, da li su se njihova očekivanja, želje i priželjkivanja sa početka glumačke karijere ostvarili, kuda ih je profesionalni put odveo?
Iskrenost, radost igre, ushićenje
Divna Marić je profesionalnu glumačku karijeru počela krajem 1979. godine u Narodnom pozorištu u Prištini. U užičkom Narodnom pozorištu prvu probu imala je 1. septembra 1982. godine kada je dobila ulogu u predstavi „Besparica u tri vica“ Novaka Novaka u režiji Aleksandra Kovačevića, a onda je ulazila iz uloge u ulogu 43 godine. U užičkom pozorištu bilo ih je 75, a sveukupno oko 90. Divna Marić je glumila i u TV serijama, filmovima, a voli i da istakne da je vodila brojne programe, učestvovala u književnim večerima, manifestacijama, govoreći stihove što je, opet bio svojevrstan rad na sebi u sferi lepote govora. Vodi svoju radionicu glume već 14 godina.
-Gluma je bila moja velika ljubav od malih nogu i kada sam dobila priliku da uđem u pozorište, kada sam osetila atmosferu, puls, to srce koje kuca u pozorištu, shvatila sam da je to to i da ću se u tome zadržati. Sve je počelo u Prištini, a onda sam imala sreću da mi je tadašnji upravnik užičkog Narodnog pozorišta, Aleksandar Lale Milosavljević ponudio da budem član ansambla užičkog pozorišta. Nekada su upravnici prepoznavali ljude i verovali da oni mogu da doprinesu uspešnom radu pozorišta, kasnije su ih negovali i podržavali u napredovanju da bi se zadržali u kući. Ta pažnja i ljubav koju sam imala kada sam došla u užičko pozorište bilo je osnov da u ovom gradu zasnujem porodicu. Shvatila sam da mi je mesto ovde. Imala sam kasnije ponuda da odem, ali nisam, jer sam bila sigurna da je ovo moje pozorište, moj grad, da su Užičani dobri ljudi i da vole pozorište. Meni je sve to bilo veoma značajno i verovala sam da će ovo pozorište živeti, da će praviti dobre predstave, da će napredovati i da će svaki glumac koji želi, a voli svoj posao, oseća radost igre i ushićenje za scenu, moći da uspe. Ovo pozorište voli glumce, neguje ih i verujem da će tako biti i u budućnosti i da će dolaziti mladi ljudi koji će, a što je vrlo važno, verovati u ovu kuću – kaže Divna Marić. Kako su godine prolazile, a Divna sazrevala i izgrađivala se kao glumica, učila, napredovala, dobijala je sve zahtevnije uloge. Dolazi i uloga u predstavi „Kraj vikenda“, Mome Kapora, u režiji Lilijane Ivanović, 1998. Za Divnu je ova uloga, kako sama kaže, veoma značajna, jer se potvrdilo da i u veoma zahtevnoj formi pozorišne umetnosti kakva je duodrama može uspešno da je iznese uz partnera Slobodana Ljubičića. Ova predstava igrana je 22 godine. Tokom karijere, nikada nije odbila niti tražila da igra neku ulogu, osim Žanke Stokić. San joj je ostvaren 2014. kada je postavljena monodrama „Žanka“ Miodraga Ilića, u režiji Andree Ade Lazić.
-Kako sam sazrevala priželjkivala sam da igram Žanku koja je na primer, rođena isto 24. januara kao i ja i to je trebalo da bude kruna moje karijere, da vidim da li mogu da iznesem takvu jednu ulogu, tako jaku glumačku veličinu kakva je Žanka Stokić. Mislim da sam uspela u tome, dobila sam dosta komplimenata od publike, pisca, ali i od mnogih kolega, a najdraži mi je od naše velike glumice Svetlane Bojković koja je, takođe igrala Žanku u TV drami. Predstava je snimljena za RTS. Lično sam upravi donela tekst, stupila u kontakt sa piscem i rekla da želim da igram Žanku. Uprava se složila i to je jedan jedini put kada sam tako postupila – kaže Divna.
Iz bogate glumačke karijere Divna ima šta da pamti:
-To je kolektiv, to je ljubav prema ljudima. Gluma je moje veliko bogatstvo. Mislim da nema mnogo glumaca koji imaju sreću da rade u jednom pozorištu u kontineitetu 40 godina. Možda će neko reći da je to dosadno, baš naprotiv. To je bogat život, svedok si vremena, imaš mnogo odigranih predstava, rada sa brojnim rediteljima, kostimografima, scenografima, doživeo si mnogo lepih događaja, putovanja. Za mene je ovaj hram umetnosti bio zdravlje. Uvek sam vežbala da postignem mentalnu čvrstinu i stabilnost da me proces rada ne lomi, već da se u njemu osećam dobro i uspevala sam to da postignem. Kada izlazim na scenu poslednjih godina, retko imam tremu, jer sam stalno u treningu, posedujem radost igre i za mene je scena i sve iza nje ushićenje, adrenalin koji me diže. Kako uđem u pozorište meni je lepo – priča Divna i ističe da joj je veoma važno da ljudi dolaze u pozorište, a za nju nema veće satisfakcije nego kada pojedini sa njom podele svoje impresije o predstavi, upute komplimente.
Poslednjih godina Divna je bila u mnogim predstavama izuzetan partner i mladim kolegama koji su kako kaže, otvoreni, željni da igraju i dobro trasiraju svoj put. Njihova energija je podstiče i snaži.
– Važno je da svoju dušu otvore prema pozorištu, da budu iskreni prema ovoj umetnosti koja će im zauzvrat mnogo pružiti. To je suština. Publika vidi iskrenost, radost igre i ushićenje – ističe Divna Marić.
Kada je shvatila da dolazi penzija, kaže, nije joj bilo lako, ali, sve je to život. Uostalom, nastaviće da igra u predstavama koje su na repertoaru, a u podeli je i u novoj, „R.U.R“ Karla Čapeka u režiji Dragane Varagić čije su probe u toku.
Gluma mora da se voli srcem, telom i dušom
Momčilo Murić se 43 godine profesionalno, u kontinuitetu bavio glumom i to samo u užičkom Narodnom pozorištu, gde je odigrao 98 premijera. Glumio je i u petnaestak TV serija i isto toliko filmova.
-Kada sam bio na početku karijere, mlad, nadobudan nisam nešto mnogo ni očekivao, ali sam nadasve voleo ovaj posao. Od početka sam mu zaista davao sebe kao i danas dan. Nisam nikada tražio neke uloge, obično su one mene nalazile. Zbog toga se nisam uopšte pokajao bez obzira da li je reč o komediji ili drami. Mnogo me znaju po komediji, ali sam uvek priželjkivao i više sam voleo da igram dramu – kaže Murić, ali priznaje da se uvek dobro osećao u komediji:
-Mislim da sam uvek imao interakciju sa publikom i to je najvažnije. Ako to uspete, to je dobro. Komedija je vrlo težak žanr, a uspevao sam da imam dobar odnos sa publikom – kaže popularni Momčilo Murić. Iz svoje dugogodišnje karijere, pamtiće samo lepe situacije.
-Pamtiću neke uloge poput Luke Labana kojeg sam igrao u „Profesionalcu“ (Dušan Kovačević, režija Dragoljub Petrović) koja mi je ostala u sjajnoj uspomeni. Pamtim i uloge u dečijim predstavama, posebno sjajnu, kultnu predstavu „Kapetan Džon Piplfoks“ u režiji Branka Popovića u kojoj sam igrao Džona Piplfoksa. Bilo je još mnogo divnih uloga, ali ne bih nijednu izdvajao, jer su sve obeležile moju karijeru. Bilo je i nagrada. Sve u svemu, prezadovoljan sam svojom karijerom, nemam razloga da žalim nizačim. Uvek sam imao divnu saradnju sa kolegama, upravom pozorišta, sa svima. Bilo mi je divno. Nadam se da ću, dok mogu, ako budem bio potreban svom pozorištu, ali i sa drugima, nastaviti saradnju – ističe Murić i poručuje svojim mladim kolegama:
-Radite, uživajte, jer ovaj posao zaista mora da se voli i srcem, telom i dušom, da biste imali nekakvog uspeha. Cenite ono što vam se nudi, svoje kolege, rad reditelja što je po mom mišljenju veoma bitno i uspeh mora da dođe.
Rada Popović
