– Ako neko padne mora ustati i ne treba nikada da odustane da se bori – poručuje Milica Nikolić.
Udruženje invalida cerebralne i dečije paralize Užice ima ukupno 130 članova, 59 muškaraca i 71 žena. Od toga su zaposlena 23 člana, devet muškaraca i 14 žena, dok je u Udruženju distrofičara Zlatiborskog okruga Užice ukupno 52 člana na teritoriji 10 opština Zlatiborskog okruga. Od toga, sa područja Užica je 14 osoba, 11 muškaraca i tri žene, a zaposleno je pet lica, četiri muškarca i jedna žena.
– Misija oba udruženja je stručna i savetodavna pomoć licima sa invaliditetom u ostvarivanju, korišćenju i poboljšavanju zakonskih prava i regulativa. Svi oblici podrške namenjeni su unapređenju njihovog položaja do pozicije ravnopravnih građana kao i realizacija programa i aktivnosti radi poboljšanja kvaliteta života i stvaranja uslova za samostalan život sa izjednačenim mogućnostima u svom okruženju, a i šire. Udruženja u okviru svojih aktivnosti posebnu pažnju posvećuju zapošljavanju osoba sa invaliditetom, jer to je najvažnija karika u inkluziji i osamostaljivanju ovih lica, a prema našem dosadašnjem iskustvu i svim do sada sprovedenim analizama to je i jedan od najvećih problema. Uzroci slabe zapošljivosti osoba sa invaliditetom su mnogobrojni, ali najbitniji su razni oblici predrasuda i diskriminacije, nizak stepen obrazovanosti, neprilagođena radna mesta, nepodsticajna zakonska regulativa, arhitektonske barijere. Zato ovaj problem iziskuje plansku akciju svih nas kako bi započeo proces zapošljavanja ovih lica u što većem obimu – kaže Biljana Subotić koordinatorka Info centra za osobe sa invaliditetom Užice. Prema njenim rečima oba udruženja aktivno učestvuju u pomoći i podršci u zapošljavanju svojih članova, kao i u direktnom zapošljavanju kroz Aktivne mere zapošljavanja, stručnu praksu, subvencije za zapošljavanje nezaposlenih lica iz katerorije teže zapošljivih, javne radove, prilagođavanju radnog mesta, radnu asistenciju.
– Uz sve to, udruženja učestvuju i u lobiranju, praćenju konkursa, podršci pri zapošljavanju članova – osoba sa invaliditetom kao i praćenju preduzetnika koji se radije odlučuju za plaćanje kaznenih poena („penala“) državi za nezapošljavanje osoba sa invaliditetom za koje su po zakonu obavezni, nego što se odlučuju da zaposle osobe sa invaliditetom koje bi zapravo i mogle da budu radno angažovane u pravom smislu te reči – navodi Biljana Subotić.
Jedna od zaposlenih žena sa invaliditetom je tridesetjednogodišnja Milica Nikolić, po zanimanju ekonomski tehničar, članica Udruženja dečije i cerebralne paralize i Udruženja distrofičara Zlatiborskog okruga, koja je od 2018. zaposlena u užičkoj Gradskoj upravi, u pisarnici, na poziciji referenta za prijem zahteva i informacije. Milica je i majka devetogodišnje Kristine i samim tim potpuno ostvarena osoba. Za to se uporno i strpljivo borila, bilo je padova koji znaju da bole jako, ali nikada nije odustala, jer je uz obrazovanje koje je stekla i malo sreće koja uvek prati hrabre, imala je jaku volju da dosegne svoje želje i snove.
– Ako neko padne mora ustati i ne treba nikada da odustane da se bori – poručuje Milica.
Posle završene srednje škole, Milica se prijavila na evidenciju Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Užice i počelo je njeno traganje za poslom, kao što to čini većina mladih. Bila je na nekoliko razgovora zahvaljujući pozivu sa Nacionalne službe, ali na taj način nije uspela da nađe posao s obzirom da su bile ponude koje su podrazumevale fizički rad što nije bilo u skladu sa njenim fizičkim mogućnostima. Zatim je bila angažovana po ugovoru na privremeno povremene poslove u Udruženju, pomagala je u mnogim aktivnostima koje je sprovodilo Udruženje, pa i u onima u kojima je mogla da primeni znanje koje je stekla tokom srednjoškolskog obrazovanja. Milica kaže da je na predlog Udruženja, ali i uz malo sreće u samom procesu prijema, počela da radi u Gradskoj upravi.
– Veoma sam zadovoljna svojim radnim mestom. Osećam se potpuno ispunjeno, volim to što radim, srećna sam što imam posao. Moje kolege i koleginice divni su ljudi, veoma su dobri i korektni prema meni, uvek mi pomognu onda kada mi je to potrebno. Izuzetno su pažljivi – kaže Milica.
Najveći oslonac uvek joj je bila i ostala majka kod koje je sa suprugom koji je zaposlen u „Bečej prevozu“ kao kondukter, živela dok je Kristina bila beba.
– Kod moje majke smo živeli do Kristinine treće godine, jer smatram da je detetu majka najpotrebnija do tog uzrasta. To sam ispoštovala i u tom periodu posao nisam tražila niti sam radila. Moja majka mi je pomagala u svemu, a i dan danas, uvek kada je potrebno, dođe da Kristinu pazi i čuva – priča Milica.
Sada su podstanari što su dodatni troškovi, zato je plata koju zarađuje veoma važan prihod za budžet ove male porodice.
Posle radnog vremena Milica je posvećena porodici. Nisu male obaveze koje nameće svakodnevica, ali uz dobru organizaciju sve stiže. Jedina joj je želja da u narednom periodu dobije rešenje za stalno zaposlenje što bi joj mnogo značilo, jer bi to za nju bila dodatna sigurnost.
Projekat „Žene sa invaliditetom, vredne radnice bez posla“
