Nisam osoba koja se povlači u sebe. Guram svoju priču, probam. Nikad tvrdoglavo, već razumno. Mogu se prilagoditi svemu. Čini mi se, da me sad u ovim godinama bace iz aviona, da bih se dočekala na noge. Verujem u to i to je moja snaga.
Ljiljana Matić za one koji žive u Užicu, ali i ljubitelje pozorišta, zapravo je – Ljilja iz pozorišta. Ona je svojevrsni zaštitni znak ove kulturne ustanove, koju svojim šarmom, kao glavni organizator, obogaćuje već 25 godina. Ljiljana veruje da će sutra biti bolje nego danas, a prekosutra bolje nego sutra. U izgubljene bitke i probleme koji nemaju rešenje ne veruje, a kao neko ko se više puta podigao kao Feniks iz pepela, ima i pravo to da kaže. NJeno bogatstvo su životna iskustva, fotografije i prijatelji, koji su uz nju bili kada je polagala najvažnije životne ispite.
Posle dve i po decenije Vašeg suživota sa Narodnim pozorištem u Užicu, ta povezanost je takva da vas ljubitelji pozorišta često vide kao njegov zaštitni znak i obrnuto. Takva veza se sasvim sigurno ne ostvaruje pukim odrađivanjem posla?
Ova godina je mali jubilej mog rada u pozorištu u kome sam 25 godina. Prija mi da čujem da sam njegov zaštitni znak. Meni zapravo malo ko zna prezime, za mnoge sam – Ljilja iz pozorišta. Tako me pozdravljaju, tako pitaju za mene. Ono je sastavni deo mog bića. Naš prvi susret nije bio prvi dan fizičkog ulaska u pozorište, na radno mesto, jer ono je bilo deo mene i dok sam bila đak. Bila sam „vukovac“, đak na koga se računalo. Često smo išli u pozorište, pokojna profesorka, Branka Matić nam je davala zadatke koji su bili sastavni deo školskog rada. Pozorište sam pratila, volela i kasnije, kada sam otišla na dalje školovanje u Novi Sad, gde sam videla šta je veliko pozorište. Ono je ušlo u moje srce i krvotok. Prvi dan je bio divan, sa ljudima koji su tada bili tu, postala sam jedno biće. To voliš ili napuštaš odmah. Specifičan posao, sa radnim vremenom koje traje onoliko koliko to obaveze zahtevaju. Lepo je, kreativno, traži nadahnuće, požrtvovanost. Ništa se ne meri metrima, kilogramima, već traži celog čoveka. Ukoliko nisi u stanju da se daš, nisi dobar u tome što radiš. Verujem da jesam korektan radnik, nikad idealan. Mnogo toga bih promenila, ali nema tu taktike. Jedini cilj je najbolje moguće plasirati ono što radi cela ekipa, koja je sjajna. Mi smo jedna duša koja zajednički radi za publiku, svi smo na istom zadatku. Zapravo, ja sam bogata, jer imam mnogo prijatelja, poznanstava, fotografija u albumima koje me vraćaju na početke i podsećaju me da sam od tada do danas upoznala „čitav svet“.
Čini se da se u takvom kolektivu međusobna podrška podrazumeva?
Svi podržavamo jedni druge, sasvim je nebitno da li je neko žena ili muškarac, koje je vere, da li je mršav ili debeo, lep ili ružan, važno je samo da li zna da radi posao ili ne, da li, kako glumci kažu „prelazi li rampu“ ili ne. Volimo ljude i oni vole nas. Sarađujem sa ljudima koji su različitih mentaliteta, sklonosti, pogleda, ali prilagođavam se. Ne mogu da promenim svet, ali mogu da promenim sebe u tom svetu. Možda u tome i jeste snaga – to je neprekidna borba, ali ne borba kao imperativ, već kao potreba. Ona proizilazi iz sebe same svakog dana, proizvodi se samostalno, kao krvna zrnca. O njoj se ne razmišlja. Daš malo tempa i ritma i dođeš do cilja – da živiš pristojno, razmišljaš pozitivno i raduješ se svakom novom trenu.
Mnogo toga zavisi i od pristupa poslu i ljudima, a Vaš pristup nije uvek uobičajen?
Radim po svom senzibilitetu, nemam krut stav, čak ni kada nam dolaze visoke zvanice. Zna se šta je protokol, šta se mora ispoštovati, ali pronalazim nove modele. Primetila sam da sam drugačija, malo otvorenija, lakše otvorim zaključana vrata. NJih nekada nije lako ni ključem otključati, ali čini mi se da sam pronašla svoj, poseban način. Da li je to dobro ili ne, ne znam, ali toplo preporučujem da svako pronađe svoj model ponašanja, da bi bio zadovoljan sobom, što je preduslov i za zadovoljstvo onih sa kojima radimo.
Pozorišne „Čarolije“ kojima već pet godina radujete najmađu publiku, raduju i Vas?
„Čarolije“ su mi posebno važne, jer moj ceo život nije čarolija. Bio je prepun uspona i padova, koji su tu negde, na istoj liniji. U jednom trenutku su padovi prevagnuli, ali sam uspela da se kao feniks podignem iz pepela i prebrodim sve nedaće, da čarolijama nadoknadim sve ono što u životu nemam, a to je moja lična porodica. Ne žalim mnogo za tim, ali verovatno podsvesno želim da nadoknadim taj nedostatak. Rad sa decom je jako inspirativan, izuzetno kreativan, nema ničeg lepšeg od toga. Sve što radim, volim, ali kada dobijem vreme za čarolije, tada sam jako bogata. Videti te osmehe u dvorani, raditi sa njima je neprocenjivo. Pritom, okupiti decu u tom broju uopšte nije lako, jer moraju da vam veruju. Očigledno smo uspeli u tome, jer već pet godina trajemo. Nadam se da ove godine neće biti pauze, kao prošle zbog epidemije. Deca vole te dane, oni su samo njihovi, a i mi smo tada samo njihovi.
Vaš život van pozorišta danas je zapravo život u prirodi, u kojoj takođe ne gubite vreme?
Život mi je dao izazov koji sam prihvatila – da se vratim na mesto iz koga sam potekla, u moje rodno Lunovo Selo. Neprekidno sam odlazila i vraćala se, a sada sam stalno tamo. Nakon smrti mojih roditelja, njihov odlazak je ostavio veliki trag, ali i obavezu da nastavim tamo gde su oni stali, da održim domaćinstvo. Nema tu mnogo posla, ali ima dovoljno da se bavim fizičkim aktivnostima. Nemam vremena za teretane i šetnje plažom, ali zato imam svoje livade, malinjak, životinje o kojima brinem. Volim svoje kućne ljubimce i posvećujem im mnogo slobodnog vremena, kao i prijateljima i komšiluku. Od svih njih dobijam inspiraciju i u svemu vidim lepotu življenja.
Taj pozitivan stav zadržali ste i u najvećim životnim prekretnicima i izazovima?
Čak i kada sam bila na najvećoj ivici u životu i imala pravi izazov, tešku bolest, uspela sam da pobedim snagom volje. Pre sedam godina, jakom voljom pobedila sam rak. Znala sam da nemam pravo da bolujem, jer su oko mene bili prijatelji koji su mi pružali podršku i utehu. Morala sam da preskočim tu ivicu. Danas sam opravljena žena. Ovo je možda i dobra poruka svim ženama: ne postoje problemi koji se ne mogu rešiti. Postoje rešenja koja mogu rešiti te probleme. Verujte medicini, ali prvenstveno sebi. Ja sam znala da hoću i moram da pobedim, kao što sam uvek pobeđivala. Bilo je teških utakmica – prvo sam izgubila majku, pa pobedila taj gubitak, kao i gubitak oca, moju bolest, bolest mog brata. Sve sam prebrodila, brat i ja smo živi, zdravi i srećni. Verujem da će sutra biti bolje nego danas, a prekosutra bolje nego sutra. O problemima ne treba ćutati, oni se u prijateljskim razgovorima rešavaju. Nemam muža i decu, ali imam mnogo prijatelja i dece koja me vole. Ona su moja i ja sam njihova. Ne patim od toga koliko imam godina i kakva mi je frizura. Volim da budem negovana, jer je to moj imidž. Nekad su me prepoznavali po stilu oblačenja, sada sam u mirnijoj fazi, kakvu zahtevaju godine, ali sam i dalje puna elana. Ne plašim se ničega, jača sam nego ikada. Ako čovek zna šta hoće, cilj mu nije daleko.
Prva radna iskustva pre pozorišta sticali ste, takođe uživajući u poslu koji volite, na Radio Užicu?
Jako sam volela to da radim, obožavala sam Radio Užice. To je bio najbolji period mog života. Bili smo mladi, puni entuzijazma, što svemu daje poseban oblik i boju. Život nas vodi u raznim pravcima, ali i ovo što sada radim ima veze sa medijima. Često gostujem na radio stanicama i televizijama i pokazujem vokalno, spikersko iskustvo. Tada sam jedva čekala da se završe časovi i da dođem na praksu, jer sam bila na novinarskom smeru u školi. Ipak, praksa se pretvorila u lepo radno iskustvo, koje je trajalo, čak i tokom školovanja. Preko leta sam radila, menjala kolege. Bila sam ponosna na to. Jednom sam se, u Novom Sadu vraćala sa fakulteta, a ispred radija Novi Sad bila je gužva, čekali su svoj red za audiciju za spikere. Stala sam u red, iako sam žurila. Ušla sam u studio, pročitala reklamu i ostala da radim kod njih dve godine. Rad na radiju je veoma inspirativan i lep…
Nekako logično uz vaš karakter ide i činjenica da ste se dugo bavili i folklorom?
Kad je čovek mlad, on hoće sve. U tim godinama u Lunovom selu je bilo više dece i volje za angažovanjima i tu sam počela sam da igram. Nešto kasnije sam prešla u KUD „Prvi Partizan“, pa u KUD „Sonja Marinković“ u Novom Sadu. Detinjstvo i mladalački period sam provela u igri, a i sada volim i vrlo često zaigram. Gde su veselja, tu sam i ja – vodim kolo ili sam odmah do keca. Telo voli igru, a kolo je povezanost. Ne igra se samo da bi nam telo bilo utrenirano i da bismo znali korake, već i da bismo se družili, bili u kontaktu sa ljudima i razmenili energiju. Volim i da pevam. Ne znam, ali volim. Probam sve, a zadržim se tako gde mi je najbolje. Izgleda da mi je organizacija najbolje legla.
Pozorište je trenutno na pauzi, ali uskoro se vraćate i tom, omiljenom poslu?
Za nekoliko dana nastavljamo gde smo stali u junu – na gostovanju u Beranama. Imaćemo dosta programa, novih projekata, priprema se Jugoslovenski pozorišni festival, kao i „Čarolija“, samo da nas virus mimoiđe. Jedva čekamo da otvorimo vrata dvorane i radimo ono što volimo. Glumcima treba aplauz, a publici predstave.
Ne mogu da promenim svet, ali mogu da promenim sebe u tom svetu. Možda u tome i jeste snaga – to je neprekidna borba, ali ne borba kao imperativ, već kao potreba. Ona proizilazi iz sebe same svakog dana, proizvodi se samostalno, kao krvna zrnca. O njoj se ne razmišlja. Daš malo tempa i ritma i dođeš do cilja – da živiš pristojno, razmišljaš pozitivno i raduješ se svakom novom trenu.
