Publici Jugoslovenskog pozorišnog festivala predstavili su se glumci Narodnog pozorišta iz Sarajeva. Oni su izveli predstavu “Ivanov”, po Čehovljevom tekstu, a u režiji Paola Mađelija.
Za reditelja je ova predstava priča jednog promašaja zvanog život, pripovetka našeg bola, ali i priča o prijateljsrtvima, izgubljenimljubavima i osećanjima koja nikad nisu realizovana.
Marina Milivojević Mađarev, doktor teatroloških nauka i voditelj okruglog stola: Ovo je komad kojim počinje zlatno doba pisanja Čehova. On je jako važan jer otvara veliko pitanje kojim će se baviti čitav 20. vek – šta je to suština čoveka? Mislim da je Mađeli ovde pokušao da odgovori šta nas gura u dosadu, ogromno nezadovoljstvo, za koje ne postoji pravi razlog, već se ono generiše iz unutrašnjeg nezadovoljstva.
Aleksandar Seksan, kao Ivanov, Nikolaj Aleksejevič: Počeo sam iz sebe. Osećao sam se gotovo isto kao lik kojeg sam igrao. Iskoristio sam te privatne trenutke i emocije i transponovao ih u lik. On je gotovo hamletovski. Ne može sebi da da odgovore na esencijalna pitanja. Ambicija ga pojede vrlo rano, to prerasta u dosadu, pa u depresiju, što je priroda čoveka. To je čovečija glad koja je prisutna kod svih nas.
Amra Kapidžić, kao Ana Petrovna, rođena Sara Abramson: Verujem da je moglo sve biti drugačije, samo da je imala njega. Suština njenog života je njegova ljubav. Kad on odustane, tog momenta mi vidimo bolesnu ženu. Ona veruje da ako se on vrati, ona može nastaviti sa životom. Iz njene iskrene ljubavi i sebičnosti, jer svi smo sebični kada volimo, verovala je da će se on vratiti, a ona ozdraviti. Mislim da nikada nije pomislila da će umreti. Mrva ljubavi sve nas drži u životu.
Maja Izetbegović, kao Saša kći Lebeđevih: U početku Saša vrlo tvrdoglavo veruje u ljubav, u grob bi sa njim koliko ga voli. Sredina jako utiče na nas i ona se izgubila u tvrdoglavosti, sebičnosti, ljubavi, sebičnosti, dugovima, ispraznosti. Svega je svesna, ali tvrdoglavi karakter i ljubav je voze dalje i ona se menja. On joj postaje dosadan i odlučuje da se ubije. Želela sam da ona veruje u ljubav, ali to se na kraju pretvara u nešto drugo. Ona odraste iz devojčice u ženu, koja se još nije udala, a već ima tegobu braka.
Zijah Sokolović, kao Šabeljski, Matvej Semjonovič, grof, njegov ujak: Grof kaže – bio sam slobodan, bogat i ponekad srećan, a sad sam uljez, svinja i ponekad ličnost. Verujem da i u publici postoje mnogi koji se tako osećaju. Osim toga, tu je i replika: “Lako je tebi, kad ti nemaš svoj pogled na svet. Ja imam iako mi je teško.“ Ljudi nemaju svoj pogled na svet jer je to skupo i tragično. Zato imaju kolektivni pogled na svet. U vremenu kojem živimo, sve se može kupiti i prodati. Kada sam počeo da radim sa Mađelijem i kolegama, bio sam srećan jer se lik koji igram ipak ne proda.
Ermin Bravo, kao Ljvov, Jevgenije Konstantinovič, lekar: Čehov je veliki pisac i divno odjekuje i danas. Svi kada misle o Ivanovu polaze od osude. Uvek smeštamo ljude u kategorije, osuđujemo. Retko smo spremni ući u tuđe cipele. Šta je danas dosada? Više nemamo vremena za melanholiju. Sve je intenzivno, a i dalje nam je dosadno. Nema predaha ni u ovoj predstavi, jako je ekspresivna i turbo. Nema pauza i sporosti, što očekujemo od Čehova i takve teme, zato što je danas svet takav.
Merima Lepić Redžepović, kao Babakina, Marfa Jegorovna, mlada udovica, posednica, kći bogatog trgovca: Ima u Bosni izreka- iznutra belajli, okolo kalajli. Takva je moja Babakina. Osećam da živim u svetu filtera i nikad ne znam kako se neko oseća. Tako igram i ovaj lik. Želi da doživi istinski dodir, ali toga nema. Zaglavljuje se u toj situaciji, ne nalazi izlaz.
Aldin Omerović, kao Borkin, Mihailo Mihailovič, dalji rođak Ivanova, upravnik njegovog imanja: On na prvu deluje kao pragmatična seoska varalica koja zna šta treba da radi, što mi nije bila dovoljna provokacija kao glumcu. To sam povezao sa današnjim vremenom, pa osim što je pragmatičan, ima potrebu da ga prodrma, probudi i kaže – čoveče, ne živi se tako.
Mak Čengić, kao Gavrilo: Pre Mađelija nisam doživeo da režiser toliko voli glumca i da mu je on prvom mestu. On sve naše likove ima u malom prstu. Sa jako malo reči nas je izveo na pravi put. Mislim da smo svi jedni drugima bili jak vetar u leđa, napravili smo ansambl predstavu u kojoj jako uživamo.
Dino Bajrović, kao Bankar: najmlađi sam u ansamblu i imam najmanje iskustva. Bio je to divan proces. Uz pomoć kolega i reditelja stvorio sam lik koji je prilično iritantan publici, uspeo sam da izađem na kraj sa onima koji izvlače samo svoju korist.
Andrej Čanji, pozorišni kritičar: Predstava počinje čuvenom Čehovljevom puškom – pojavi se u prvom činu, opali u trećem. Ivanov je enigma, može da se tumači na mnogo načina. Navodno je napisan za dve sedmice. Tada je bio visok stepen suicida među mladima u Rusiji i Čehov je savetovan da piše o tome. Može se tumačiti iz tog ugla. Samoubistvo može imati i dramaturšku funkciju sa pitanjem – da li čovek može da čini zlo, iako nije zao? Da se nije ubio, bio bi materijalista i egoista. Ipak, ispada da nije, iako sve vreme čini zlo i svestan je toga. Ivanov može da se posmatra kao književni eksperiment.
Ovoj predstavi publika je dala ocenu 4.
Nedeljno veče na festivalu obeležiće predstava “Očevi i oci”, po tekstu Slobodana Selenića, u režiji Veljka Mićunovića, a u izvođenju glumaca beogradskog Narodnog pozorišta.
FOTO: Radovan Baja Vujović
