-Užički kraj je u prošlosti bio poznat na širim prostorima Balkana po proizvodnji kvalitetnog sukna, zahvaljujući kvalitetnoj vunenoj sirovini – podseća etnolog, muzejski savetnik Snežana Tomić čija knjiga ,,Tekstilne sirovine Zlatibora“ u izdanju Muzeja na otvorenom ,,Staro selo“ Sirogojno predstavlja svojevrsno putovanje kroz vreme i istoriju našeg kraja, a predmeti koje stvaraju vredne ženske ruke svedočanstva o načinu života naših predaka
Koje sirovine su se pre svega koristile za izradu predmeta bez kojih život nije bio moguć do pojave savremenih materijala?
Prerada tekstilnih sirovina i njihova upotreba u prošlosti, u domaćinstvima u zlatiborskim selima, ali i u drugim područjima, najvećim delom su bili ženski poslovi u okviru domaće radinosti. To potvrđuje proces rada koji je u potpunosti bio zaokružen, od dobijanja sirovine, preko njene prerade, do izrade mnogobrojnih poluproizvoda i proizvoda različite namene. Privređivanje ove vrste zavisilo je od činilaca prirodnog i društvenog karaktera. Tekstilne sirovine koje su najviše proizvođene na Zlatiborskoj visoravni od sredine 19. veka bile su vuna i vlakna konoplje od kojih su pravljeni svi tekstilni proizvodi za potrebe mnogočlane zadružne porodice, koje u najvećoj meri čine odevni predmeti i tekstilno pokućstvo. U njihovoj proizvodnji potencijali Zlatibora, kao i prirodni uslovi, bili su veliki. Prostori na kojima su uzgajane ovce obuhvatali su prostrane pašnjake i suvate. Za proizvodnju konoplje bili su neophodni duboke oranice (konopljišta), dobro usitnjene i nađubrene, i vodeni tokovi ili manji vodeni rezervoari. Za potrebe valjanja sukna, po čijoj je proizvodnji zlatiborski kraj bio veoma poznat, korišćeni su potencijali brzih planinskih reka na kojima su građene valjarice. Način proizvodnje tekstilnih sirovina nije se vekovima menjao. Bio je ekstenzivan, primarno usmeren na sopstvene potrebe, neujednačenog kvaliteta koji je zavisio od neposrednih izvršilaca poslova u procesu proizvodnje. Ukupna produkcija, međutim, imala je razmere industrijske grane.
Navodite podatak da je u Kraljevini Jugoslaviji bilo 3 miliona koza, da je gajenje bilo zabranjeno 1948. godine zbog šuma i da ih danas u Srbiji ima 230.000, a u zlatiborskom okrugu samo oko 10.000. Znamo koliko su danas skupi džemperi sa pređom u kojima je kozja dlaka, a kakvo je stanje sa vunom i po čemu se zlatiborska razlikuje od drugih vrsta vune?
Pored toga što je u zlatiborskom kraju, uz ovčarstvo, gajenje koza bilo veoma razvijeno, prerada kozje dlake, kozine nije bila uobičajena u domaćoj radinosti, već su to obavljale zanatlije – mutavdžije, koje su još nazivali kozopredima. Šišanje koza je obavljano u domaćinstvima, a kozju dlaku su prodavali seoskim i gradskim zanatlijama. O prisutnosti mutavdžijskog zanata u užičkom kraju, svedoče i podaci sa nadgrobnih spomenika sa natpisima o majstorima ovog zanata. Podaci se odnose na grad Užice, zatim na sela zlatiborskog, ariljskog i moravičkog kraja. Kozja dlaka – kostret, sastoji se od dugih grubih vlakana i kratkih koja su elastična i čvrsta. Njene osobine koje čine otpornost na vlagu i zadržavanje toplote uslovile su izradu proizvoda najviše korišćenih kao zaštita od spoljašnjih uticaja okoline. Potreba Zlatiboraca za proizvodima od kozine (pokrovci za konje i volove, zobnice, bisage, vreće, kolani) bila je izražena zbog razvijene uslužne delatnosti prenosa dobara – kiridžiluka, a potom i rabadžijanja – transporta robe volovskim kolima. Od sirovina životinjskog porekla u prošlosti vuna je najviše korišćena, a koristi se i danas. Finoća ili debljina vlakana je jedna od najvažnijih osobina vune, jer od nje u znatnoj meri zavisi njena mogućnost prerade. Pod finoćom se podrazumeva prosečna debljina vunskih vlakana koja znatno varira, što zavisi od rase i soja ovaca. Užički kraj je u prošlosti bio poznat na širim prostorima Balkana po proizvodnji kvalitetnog sukna, zahvaljujući kvalitetnoj vunenoj sirovini. Ovca gajena u ovim krajevima pripada takozvanoj domaćoj pramenki, poznatoj kao užička ovca „reulja“ i „kaba“. Kaba se odlikuje mekšim i kraćim vlaknom, i korišćena je u proizvodnji finijih tkanina. Vunena pređa se koristila za tkanje u dve ili četiri niti – sukno (za izradu zubuna, prsluka, koporana, jakni, pantalona i drugih odevnih proizvoda), i platno (za suknje, pelengire, kabanice). Od vunene pređe (čija je osnova i potka vuna ili u kombinaciji sa konopljom ili pamukom) tkano je tekstilno pokućstvo – guberi, ćilimi, irami, ćebad, sedžade, šalare, jastuci. Takođe, od vunene pređe tkani su odevni predmeti – pregače (kecelje) i pojasevi, zatim se koristila za pletenje čarapa, priglavaka, nazuvica, rukavica, šubara, te prsluka, džempera, šalova i kapa u novije vreme. Vunenom pređom ukrašavani su i pojedini delovi odeće.
Zanimljivost knjige je veliki broj arhaizama i reči koje označavaju sprave za preradu tekstilnih vlakana deo su našeg kulturnog blaga. Izdvojte nam nekoliko naziva koji danas više nisu u upotrebi i šta je mutavdžijski zanat za koji mnogi od nas ne znaju šta je značio za nekadašnju Srbiju?
Nazivi mnogih sprava za preradu tekstilnih vlakana kao i tekstilnih sirovina i tekstilnih proizvoda, poreklom su iz persijskog i arapskog jezika koji se preko turskog jezika prenose i koriste i u sadašnjem vremenu, dok su neki zaboravljeni samim tim što je izobičajena njihova upotreba. Navešćemo pojedine primere: ćeten je arapska reč koja označava lan (te se za laneno platno koristi naziv ćetenovo platno); tarak je turska reč i označava češalj; čekrklija, turska reč – preslica sa čekrkom (spravom za sukanje prediva), čunak, persijska reč koja označava spravu u kojoj je cev namotana pređom, potkom i probacuje se kroz niti osnove. Kada je reč o nazivima tekstilnog pokućstva ima više primera: reč ćilim je persijskog porekla i označava prostirač izatkan od vune; sedžada je arapska reč i označava prostirač na kojem muslimani klanjaju namaz, dok je naziv iram (ihram) takođe iz arapskog jezika i označava tanju tkaninu od vune, pamuka, lana ili konoplje. Mutavdžijski zanat obuhvata izradu proizvoda od kozine (kostreti), kozje dlake. Naziv je izveden iz persijske reči mutap koja označava pokrovac od kostreti i tafen presti. U našem narodu dobila je oblik mutavdži-mutavdžija. Nazivi mnogih alatki za preradu kozje dlake takođe su turskog ili persijskog porekla. Ovaj zanat, kao i potkivački i samardžijski, bio je u punom razvoju u vreme kiridžijskog saobraćaja. Mutavdžijski proizvodi bili su neophodni deo opreme karavana i prodavali su se po celoj Srbiji. Godine 1888. u Srbiji je bilo 210 mutavdžija.
Pored pripremanja hrane, brige o deci i poljskih radova ženska ruka obezbeđuje i odeću. U Svakoj kući je preslica, a nešto stariji sugrađani i danas pričaju o počinku uz zvuk razboja na kome su tkale njihove majke i bake...
U tradicionalnoj podeli poslova u zlatiborskim porodicama, gde je zadružni tip opstao i u prvoj polovini 20. veka, proizvodnja i prerada tekstilnih sirovina, i njihova upotreba u izradi poluproizvoda od kojih se pravi odeća i proizvoda široke upotrebe, kao i veštine ukrašavanja tkanina, pripadali su ženama. Proizvodnjom konoplje bavile su se jedino žene – od njenog zasejavanja, preko sušenja, odvajanja vlakana, izrade niti i tkanja. Isto to može se reći i za proizvodnju vune, glavnog sirovinskog produkta Zlatibora za izradu tkanina. Ceo proces, od šišanja ovaca, klasiranja po kvalitetu, stvaranja niti pređom, bojenja, do tkanja ili pletenja, zasnivao se na ženskoj radnoj snazi. Ova znanja su učena i prenošena sa generacije na generaciju. Ženska deca su od malena učena da pletu i da predu.
Kada nastupa renesansa domaće radinosti? Da li su odgovor zadruge i Dobrila Smiljanić? Kada ,,Sirogojno” postiže zenit i šta je to značilo za naše žene na selu?
Zahvaljujući sačuvanom bogatstvu narodnog stvaralaštva, tradicije veština obrade prirodnih sirovina i njihove upotrebe realizovana su dva važna projekta, kao pozitivni primeri dobrog rada. Prvi je najbolje organizovana Dragačevska zadruga žena u Donjem Dubcu. Zadruga je ponela ime po njenom tvorcu Rajki Borojević, entuzijasti i prosvetiteljki žena dragačevskih sela koja ih je pokrenula i usmerila na očuvanje, negovanje i proizvodnju ručno tkanih predmeta. Drugi je po uzoru na ovaj projekat – pogon domaće radinosti „Zlatiborka“ u Sirogojnu zasnovan na ručnom pletenju odevnih predmeta, ostvaren zahvaljujući kreatorki Dobrili Vasiljević Smiljanić. Rad angažovanih žena se odvijao u kućnoj radinosti, a organizovan je po principu kooperacije u okviru zemljoradničkih zadruga, a potom, su sklapani ugovori o udruživanju sa radnim organizacijama. Kroz modnu produkciju Sirogojno stil dato je veoma zapaženo obeležje u jugoslovenskj modnoj sceni modelima visoke umetničke vrednosti. Nastojanje Dobrile Smiljanić Vasiljević da kroz svoje kreacije prikaže osobenosti našeg podneblja i tradiciju čije je motive pronalazila u ornamentima narodnog stvaralaštva, i da tim putem poveže tradicionalno i savremeno stvaralaštvo, bilo je uspešno. Ona je stvorila specifičan vizuelni identitet na domaćem i svetskom tržištu u periodu od šezdesetih do devedsetih godina 20. veka. Ovi primeri ukazuju na značaj i mogućnosti angažovanja žena u privrednom razvoju. Time su ostvarene veća uloga žene u porodičnim okvirima i njena tržišna aktivnost, uz očuvanje autohtonog kulturnog nasleđa. Revitalizacija domaće radinosti u drugoj polovini 20. veka bila je važan faktor za razvoj ne samo pojedinaca već i lokalne, a i šire društvene zajednice.
Ćilimi i sedžade su najcenjeniji deo kućnog pokućtva. Kakva je umešnost i kreativnost zahteva u izradi ornamenata i koji su motivi bili nazastupljeniji?
Sve do sedamdesetih godina 20. veka tkanje je bilo veoma razvijeno u zlatiborskim selima. Svako domaćinstvo imalo je najmanje jedan razboj za tkanje. Tkalo se kada se završe poljski radovi i ostali svakodnevni poslovi. U domaćinstvu gde je bilo ženske dece tkalo se mnogo više, jer čim se rodi žensko dete, pogotovo ako je domaćinstvo bilo bogatije, izrađuje se devojačka sprema, miraz i darovi koje devojka prilikom udaje odnosi u svoj novi dom. Pored prostih bila su zastupljena složena tkanja gde se pojavljuju dodatni elementi od kojih se formiraju šare. U takve spadaju tkanje na dasku, tkanje na nitiće i tkanje na prste. Kvalitet ćilima, način izrade i likovni izraz dali su mu trajne vrednosti i posebno mesto među tekstilnim proizvodima uopšte. To je tkanina koja se izrađuje od vune ili mešovitih vlakana (vuna i konoplja), tkana u dva nita tehnikama pretkivanja i u kombinaciji sa tehnikom klečanje (baluk, balučenje), sastavljeni od dve pole. Ornamenti su raznovrsni, od najjednostavnijih geometrijskih pruga u različitim bojama preko floralnih i zoomorfnih motiva. Uloga ćilima bila je vidna u svakodnevnom životu i protkana kroz sve običaje životnog ciklusa, od rođenja do smrti. Sedžade koje se izrađuju u zlatiborskim selima su vunene i sa osnovom od konoplje a potkom od vune. Rađene su u tkačkoj tehnici čvorovanja. Osnovno polje sedžade na kojoj se razvija ornamentika najčešće je crvene ili crne boje. Ukrašene su floralnim i zoomorfnim ornamentima u velikom spektru boja. Najčešći motivi su ruže i cvetne grane, raspoređeni po rubovima ili u centralnom delu sedžade.
Znamo da je pletenje neizostavni deo redovne školske nastave u skandinavskim zemljama. Zašto ove visoko razvijene zemlje uče dečake i devojčice umeću pletenja, da li je u pitanju samo očuvanje tradicije, ili možda još nešto?
U skandinavskim zemljama pletenje takođe predstavlja dugu i značajnu tradiciju u izradi odevnih predmeta. Jedan od načina zaštite tradicionalnih umeća predstavljaju radionice i edukativni programi namenjeni mladima. Ovim putem, ističe se njihova vrednost, a znanje se prenosi na mlađe generacije. Čini nam se da je život starih zanata, pletenja, heklanja, vezenja, kroz izradu suvenira i predmeta za upotrebu u današnjici prisutniji u gradovima kroz radionioce nego u selima.
Pored živih zanatskih praksi koje su se u ruralnom području mnogo duže zadržale i opstale zbog realne potrebe za njima i njihovim proizvodima, u gradskim sredinama pojedine zanatske veštine se uče kroz radionice i kurseve. Tako se, nezaposlene žene posle završenih kurseva tkanja, pletenja, heklanja i dr, bave izradom tekstilnih proizvoda za prodaju (upotrebni proizvodi i suveniri).
U srcu Nikole Tesle posebno mesto zauzimala je torba koju mu je istkala i izvezla ruka njegove majke Đuke. Pored toga što imaju emotivnu vrednost, koliko nam predmeti izrađeni od tekstila iz zlatiborskog kraja pomažu da ne zaboravimo ko smo i odakle smo?
Prerada tekstilnih sirovina, dobijanje tekstilne niti i tekstilnih proizvoda zasnovani su na tradicionalnim znanjima, veštinama i umećima koja predstavljaju važan element nasleđa i kulturnog identiteta zajednica. Reč je o znanjima koja se vekovima praktikuju i prenose sa generacije na generaciju. Ona nastaju iz potrebe svakodnevnog života. Prilikom primene, ova znanja se stalno proveravaju, dorađuju i prilagođavaju. Upravo to govori o kolektivnom stvaralaštvu određene zajednice i njenom identitetskom značaju kako za zajednicu, tako i za pojednice u okviru zajednice.
