Piše: Olivera Mićić
Sa osamdeset leta „Vesti“ su poprilično vremešne, ali se ne predaju. Traju, na ponos svih onih koji su ugrađivali u njih svoj talenat, umešnost, posvećenost, profesionalizam
Kada su se stvarale „Vesti“ bila sam već vremešna beba koja nije mogla ni sanjati da će tim novinama kasnije pokloniti blizu tri decenije profesionalnog rada i svog života. Istina, mnogo duže sam drugovala s „Vestima“ jer sam još kao srednjoškolka povremeno sarađivala u njima. Zahvaljujući mom bratu Stevu Nestoroviću koji je, uz ove novine pokrenuo i uređivao, uz reportaže i podlistak „Reč mladih“, „Vesti“ su bile stalni gost u mojoj porodici. Sećam se kako su moji roditelji bili ponosni na moju prvu objavljenu reportažu, preko cele strane, 3. aprila daleke 1958. godine, za koju su stizale pohvale od škola, redakcije, čitalaca. Bio je to korak ka ostvarenju mog sna za budućim pozivom na koga sam, silom prilika, čekala duže od decenije. Istina i kasnije, uz rad i predavala sam srpskohrvatski jezik u školama u Karanu, Sevojnu, Čajetini. Uz vanredne studije sarađivala sam povremeno u „Vestima“. Sedamdesetih godina, posle godina dokazivanja da i žena ume i može da se bavi ovim nimalo lakim „muškim“ poslom, primljena sam u stalni radni odnos u „Vesti“, a posle pet godina i u Savez novinara Jugoslavije. Dočekala me čisto muška redakcija od, kasnije, dragih mi kolega Slobodana Ćetkovića, Mirka Zečića, Đorđa Pilčevića, Miladina Ostojića – Šekija, STM – iliti Stojana Maksimovića, Raškina – starijeg, Miljka Mitrovića, Petra Tešića, Rada Vergovića, slikarskog maga koji se pamti i po neprevaziđenim grafičkim rešenjima i oblikovanju „Vesti“, kao i spoljnih saradnika – dopisnika Emilijana Protića, Ratomira Blanuše, Milana Pavlovića, Tanasija Paunovića, Jeremije Džambića.
Koju godinu kasnije vrata redakcije bila su širom otvorena za malde, talentovane ženske snage: Nadu Slović, Milicu Turudić, Novku Ilić, Marinu Delić, Nadu Tošić, Vesnu Zečić, Milu Filipović, Snežanu Petrović, Snežanu Laušin… Laskam sebi da sam svojom istrajnošću i posvećenošću probila led i trasirala put koleginicama koje su kasnije na brži i lakši način prihvatane i u redakciji postajale ravnopravne ali i vrednije od kolega, postajući „Vestići“. I danas, „Vestima“ su odane i predane samo žene novinari zahvaljujući kojima se ovaj lokalni nedeljni list održava i traje. U sećanju su mi vinjete i ilustracije Marine Aleksić i Zage Ćetković koje su razbijale monotoniju tekstualnog dela. I redakcijski deo zaposlenih nije se mogao zamisliti bez Vinke Milićević, Violete Berezljev, Gordane Stamatović koja je sa Dušanom Stanićem bila vanserijski spiker.
U ovaj mali vremeplov sećanja nisu „isplivala“ sva imena vredna pomena što će mi biti oprošteno tolikim protokom vremena, ali moram dopisati i imena drugih mi ljudi od pera Svetislava Tijanića, Branka Stankovića, Radenka Mutavdžića, Radenka Vuksanovića, i vrednog hroničara grada Predraga Gagu Kovačevića, kao i mladog saradnika Nebojšu Kotlajića. Možda i ovi mlađi se prisete nas novinarskih veterana, a budućim snagama i poruka da je novinarstvo više od posla. Taj poziv traži posvećenost, talenat, stvaralački nerv, potrebu za izrazom, sposobnost da seod mnogo izazova ili mnoštva činjenica odaberu one koje su najbitnije, da se od običnog događaja napravi zanimljiva, čitljiva priča koja teče onako kako biste želeli da pročitate da je neko drugi pisao. Svaki tekst je autorski, odgovoran si za svaku napisanu reč. Nikada nisam bila u situaciji da mi se traži autorizovanje nečijeg kazivanja. Istina, bivalo je neprijatnosti, pretnji, omalovažavanja, ali za sudske pretnje i pritužbe bio je dežurni krivac najvredniji kolega novinar i publicista Đorđe Pilčević, hrabri radoholičar čiji su advokati savest, čast i profesionalizam.
Po redakcijskom zaduženju pratila sam oblasti kultura i obrazovanje i hroniku grada, a na radiju sam se, uz redovne vesti i izveštaje, izborila i za autorsku emisiju „Znamenja i obeležja“, pravi izazov u istraživačkom novinarstvu. U svojim reportažama bavila sam se tkz. običnim ljudima, njihovim sudbinama, životnom bitisanju. Susreti na terenu činili su svaki dan na poslu drugačijim od onog juče, a svaka reportaža – novi izazov. Nema tu velikih i malih tema – tema je čovek. Na stranicama „Vesti“ ostale su moje reportaže u serijama o soluncima, zatočenicima zloglasnih logora, o starosedeocima grada, starim zanatlijama i zanatima koji su izumirali, o višečlanim porodicama, o humanim, o znamenitim ali i anonimnim ljudima, njihovim vrlinama, slabostima, bespućima. Susreti na ulici sa ljudima kojima ste u nečemu pomogli, njihova zahvalnost, ali i sa onim nepoznatim koji vam kažu da rado čitaju vaše tekstove i radoznalo čekaju naredne, to je za mene bilo priznanje veće i od zvaničnih nagrada koje sam dobijala od stručnih žirija za objavljene reportaže.
Šta na kraju reći o novinarstvu danas? Nažalost, reči više nisu oruđe već oružje, puca se rečima i rečenicama za koje niko ne snosi posledice, rečenicama uprljanim pogrdnim uličnim rečnikom. Zaboravlja se kodeks, načelo profesije da novinar ne treba da bude ničiji, već svoj. „Vesti“ ni u današnjoj devalvaciji novinarske profesije ne podležu tim trendovima, ne posustaju zahvaljujući časnim i posvećenim novinarkama koje samo ljubav prema profesiji zadržava u „Vestima“ poštujući i nastavljajući njihovu dugu tradiciju prvog pisanog glasila rođenog još u danima Užičke republike pre osam decenija.
I tako, vreme ore svoje brazde, prolazile su godine koje mi novinarstvo nemilice uzimalo, krunilo zdravlje, ali i u samo odškrinutim fiokama sećanja preplave me one najlepše uspomene, sećanja na radost stvaranja, na kolegijalnost, putovanja, međuredakcijska susretanja i razmene iskustava, ali i na deljenje porodičnih radosti i druženja. Tako i neshvatanja, spoticanja, razočarenja i stalni pritisak na „dežurne krivce“, postojala su i ostajala samo dragocena iskustva.
Osamdesetogodišnjim „Vestićima“ i tri decenije mlađem Radio Užicu – njihovim pregaocima od srca moje čestitke i želje da istraju i potraju.
Projekat “U službi građana – 80 godina “Vesti”, 50 godina “Radio Užica” sufinansira Grad Užice.
Stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
